0
Izložba "Autonomizam sada i ovde" Uroša Đurića otvorena je sinoć u Galeriji FLU u Beogradu.
Tačno tri decenije od objavljivanja „Manifesta autonomizma“ (1994-2024), koji je kao student FLU potpisao sa Stevanom Markušem, i samo što je prošao Dan Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (osnovan 31. marta 1937. godine), Đurić je brojnim posetiocima u renoviranoj Galeriji FLU predstavio radove iz najnovije produkcije.
Izložba „Autonomizam sada i ovde“ prilika je da se preispita aktuelnost teorijskih postavki Manifesta autonomizma, odnosno neprekinutost i istrajnost Đurićevog pristupa umetnosti kroz seriju novih slika, ali i serijal grafičkih radova nastao u saradnji sa AKC Matrijaršija. Postavkom se simbolično uobličava Đurićevo idejno i intelektualno promišljanje razlika u kontekstu i u ličnom razumevanju proteklih trideset godina, dok promišljajući društvene okolnosti ovog perioda umetnik pravi iskorak u opštoj društveno dezorijentisanoj atmosferi.
U tekstu koji prati postavku Stefan Vuković podseća da je tokom februara i marta, dok je pripreman katalog izložbe „Autonomizam sada i ovde“, koja je imala za cilj preispitivanje novijih segmenata umetničkog rada Uroša Đurića u odnosu na stavove koje je sa Stevanom Markušom izneo u „Manifestu autonomizma“ 1994. godine, ratovi su se vodili u Ukrajini, u Pojasu Gaze i na Crvenom moru, s ekonomskim posledicama na svetskom tržištu.
„Evropska unija je Rusiji nametnula već 13 paket ekonomskih sankcija, koje su sprovođene još od februara 2022, a kojima je Srbija i dalje izbegavala da se pridruži. Peticiju da se paviljonu Izraela uskrati učešće na 60. Bijenalu u Veneciji, odbila je krajem februara uprava Bijenala, dok Rusija, koja ga je 2022. sama otkazala, ove godine učešće nije ni najavila te će po drugi put taj paviljon ostati prazan. Ukrajinskih umetnika će biti čak u više selekcija, a palestinski umetnici se još nadaju različitim kolateralnim događajima u toku izložbe, za koje podršku dobijaju na mnogim javnim protestima koji se odvijaju i u muzejima i galerijama“, piše Vuković, napominjući da je u Srbiji tokom prethodnih decenija razvijena kultura protesta:
„Umetnici u principu u njoj učestvuju u znatnom broju. I lokalno se pišu peticije, i koriste se sredstva javne komunikacije, koja su umetnicima i drugim akterima u polju umetnosti možda čak nešto lakše dostupna nego drugim strukama, i to da se postave i statusna pitanja i pitanja etike odgovornosti javnih ličnosti, a stručna udruženja su sve aktivnija po tim, a i mnogim drugim političkim pitanjima. Od pukog bunta i negacije zatečenog stanja došlo se do diversifikovanih strategija i taktika uticaja na opštu javnost i institucije sistema, te su se razvile i specifične vrste institucionalnog aktivizma. Tako se i naglasak delovanja pomerio od ‘mnoštva paralelnih realnosti’ ka ‘sada i ovde’. Upravo tu sintagmu, ‘sada i ovde’, Uroš Đurić je preuzeo iz naslova teksta Đorđa Jovanovića objavljenog u prvom broju časopisa ‘Nadrealizam danas i ovde’ u Beogradu 1931. godine“.
A stavove o umetnosti iznesene u tom časopisu koji bi bili važeći i danas jesu, smatra Vuković, revolt, nepristajanje i nepomirenost, ali prvenstveno odbijanje postojanja bilo kakve idealnosti, projekcija „jedne moguće stvarnosti odvojene kako od realnog sveta tako i od same umetnosti“, stvarnosti u kojoj, po Manifestu autonomizma, umetnik postaje prisutan kao „lik na slici“.
Ukazuje Vuković i na ono što su Branislava Anđelković i Branislav Dimitrijević zapisali u katalogu izložbe „O normalnosti“ devedesetih – kako „upis umetničkog subjekta u polje slike“ u radu Uroša Đurića i Stevana Markuša predstavlja „ceremoniju vizuelnog isterivanja želja, fantazija i opsesija kao tekstualnih predložaka za konfiguraciju (ne)mogućeg upisa umetnika u sam svet“. A Nikola Dedić će to imenovati kao „stavljanje autorskog subjekta / lika u središte umetničkog imaginarijuma“. Taj imaginarijum, u svojoj izuzetosti iz dominantne simboličke strukture, omogućava polje individualne slobode, u kome se postojeće društvene hijerarhije ne moraju poštovati.
„Ili, kako to stoji u Manifestu autonomizma, do dosezanja ličnog principa i pokoravanja svojim vlastitim zakonima“, zaključuje Vuković.
Katalog izložbe u formi časopisa „Autonomizam sada i ovde“ donosi i tekst Đurića iz 1994, koji započinje rečima da „mrzi svoje slike jer nisu onako savršene kao što je bio on dok je imao viziju tih istih slika“.
„Sve se može razumeti, samo se treba snaći. Treba sebe cinično predstaviti kao ljubaznog ali oštrog gospodina Sveznajućeg. Tako su sve gadosti, strahovi i balavi mozgovi ostavljeni drugima, onima koji ionako nemaju šansu da se odbrane ili shvate. Tu na slikama smo ja i bića. Ne treba nam razumevanje ili teret velikih odluka. Mi smo Moćna Igra i Slava Autonomizma! Mi smo bića kojima se može prepustiti svet. I mi imamo svoje strahove i gadosti ali se ne odričemo nijednog lika svoje ličnosti jer znamo da kada čovek hoće nešto da uradi, da se suoči, mora da pojede poneko govno. I pored svega, moguće je s lakoćom proživeti svaki trenutak svoje stvarnosti. Slava se sastoji od mogućnosti izbora šta ćete od ponuđenog pojesti. Mi smo svoje izabrali. To je nežni totalitarizam, i žao nam je što ga se svi odriču. O tome nećemo da pričamo jer ne želimo da vam olakšavamo. Subverzija je sposobnost neučestvovanja u velikom procesu razvoja i doprinosa opštem napretku, zasnovanom na marginalizaciji ljudskih vrednosti i naizgled jasnim ciljevima“.
Proklamuje na kraju da „nema više heroja, postoji Autonomizam“.
„Naše slike nisu proizvod majstorstva koje je samo sebi svrha, one su čudo ličnog herojstva i ponekih, ne baš prijatnih, stvari. Sinoć sam bio previše pijan i nesposoban za neke mudrosti“.
Otvaranju izložbe sinoć u Galeriji FLU prisustvovali su brojni poštovaoci rada Đurića, ali i prijatelji i kulturni poslenici. Izložba će trajati do 27. aprila, a tokom postavke Uroš Đurić će održati stručna vođenja u samoj galeriji, kao i u prostoru nekadašnjeg kluba „Akademija“ koji se nalazio u podrumu zgrade FLU, i u kom je 1992/93 radio kao di-džej.
Bonus video: Jesenja izložba ULUS-a
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare