Prvi put s Kojom na jutrenje - ili kako konačno videti sopstvenu izložbu na miru

Nije bio baš Prvomajski, više Drugomajski uranak oko tri popodne. Gluvo doba dana na svoj način, kada se građanstvo mahom povlači na zaslužen ručak, ili se bar tako razumno može pretpostaviti. U stvarnosti, Kalemegdan je dabome bio pun, deca neuhvatljivo raspršena po ogromnom arealu parka, mame i tate već pomalo spale s nogu od jurcanja. 

Prilazeći izložbi, primetili smo neobičnu stvar - okolne klupe bile su zauzete, pogledi uprti u pojedine panoe sa pažnjom. A svuda između postamenata provlačili su se ljudi Kičmine generacije i mlađi, sa svojim radoznalim potomstvom, stranci koji (se) fotografišu, komentarišu ono što vide na svojim raznovrsnim jezicima, svi zajedno zagledani u detalje izloženih snimaka Discipline iz različitih perioda, zainteresovani za finese na Kojinoj odeći, nakit, zihernadle, petokrake... "Ovako ga ja pamtim" - govori jedna posetiteljka izložbe, pokazujući na neku sliku Dušana Kojića Koje iz ranih dana. Koliko li će samo takvih rečenica biti izgovoreno narednih par meseci. 

Pošli smo od uvodnog panoa, pa zatim redom, polagano se okrećući oko stalaka koji ih nose u grupama po tri. Ideje na zamišljenim printovima u kompjuteru su jedna stvar - ostvarenje na velikim formatima u prirodi deluje neuporedivo intrigantnije. Prvih nekoliko fotografija-portreta nenadmašne Goranke Matić prikazuju Dušana KojićaKoju kao revolucionara različitih životnih dobi.

Tu je prelepi Koja 1991. sa obaveznom cigaretom u uglu usana, nalik na neku šarmantnu glumačku superzvezdu iz filma o nama, potom Koja 2000. sa dugačkom kovrdžavom kosom, zagledan u daljinu, noseći kakav indijanski totem-prsten na svojoj ruci, te konačno Koja 1982. na samim počecima Discipline u svom famoznom kaputiću sa zlatnim epoletama i resicama. 

Naredna dva postamenta prikazuju najčuvenije postave Discipline Kičme po hronološkom redosledu – Dušana KojićaKoju i Nenada KrasavcaKeleta, Koju i Srđana Todorovića Žiku, Koju i Keleta sa trubačima Zerkmanom i Dedžom, Koju i Zerkmana sa Srđanom Gulićem i Jurijem Novoselićem, Koju iz londonske faze sa Gofi Bebe i Piterom Vorenom, konačno Koju sa Milošem Velimirom i Manjom Đorđević... 

I već samo ovih devet tabli zaredom, dovoljno je da vam se srce stegne. Kakve vizije, kakvi pametni pogledi, kakav neverovatan šik svakog od muzičara koji je ovde prikazan, koliko onog rezolutnog, bespogovornog zvuka – što ste ga upijali u tim davnim danima 1980-ih, 1990-ih, pa zatim 2000-ih i 2010-ih – izbija sa svake od fotografija.

Kojina stvaralačka reformacija bila je i ostala jedna od onih koje traju i teku sve snažnijim strujama, noseći sa sobom gradivni materijal sutrašnjice, menjajući reljef našeg razuma, terajući srce da iskače iz grudi, da trese, lupa, udara...

Hodajući tako, videli smo Koju i Keleta kao zgodne klince koji još uvek zbijaju šale među sobom, poput bilo koja dva dečaka u velikom gradu, sa glavama punim ideja što su ih doneli punk i new wave. Zatim Koju i Žiku kao dva naoštrena momka, rešena da ovaj – još tada posustali i do guše korumpiran svet – spasu jednom filozofskom apstrakcijom, nedostajućom kopčom što povezuje zoru čovečanstva sa dostojanstvom modernog čoveka, bas i bubanj koji nam odvajkada tutnje u krvi sa plemenitim uzdanjem gradskog naraštaja. 

Uslediće Koja iz druge polovine osamdesetih kao opasan pobunjenik, prgavi ratnik undergrounda sa natučenom kapom do obrva na kojoj piše ono presudno „NAJBOLJI“, ali i onda mlad, nevin, simpatičnog osmeha i oštroumnih zenica. Potom je tu već dugokosi Koja sa svojim londonskim drugarima, odvažan, ozbiljan, otmen, sa nečim zaista ogromnim u svom naumu, čvrsto držeći kormilo jedne respektabilne karijere u gradu koji je uostalom bio kreativno pribežište i mesto proboja njegovog heroja Džimija Hendriksa takođe. Konačno, tu je ponovo naš Koja kao Odisej koji se vratio na svoju Itaku i još jednom, bez imalo premišljanja, zasukao rukave da nastavi odavno započetu misiju, ovaj put u zemlji razrušenoj posle neimenovanih ratova.

Na svakoj od pomenutih fotografija, Koja je svetska zvezda bez preterivanja – njegovo uzletanje na čistom mlazu zvuka začarava običnog posmatrača, što je zastao pred koncertnim zapisima najnovijeg datuma. Na njima je Koja nalik nekom starom crnom bluzeru, šamanu u transu, zanesen i usredsređen na nešto metafizičko u zvuku, sasvim poput svog spiritualnog sabrata Džefrija Lija Pirsa. „Šta zapravo vidiš ovde?“ – pitanje je koje odjednom iskrsava pred svakim od nas, dok stojimo u senci Kojinih monumentalnih pojava kroz decenije. Vidimo jednog mladića, živog čoveka koji se nije savio ni pred kim, aristokratu svog umetničkog poziva, nepokolebljivog izmišljača sviračkih čuda u našoj rogobatnoj svakodnevici, britkog pregaoca duha, muzičkog iskušenika sa glavom punom mašte, eruditu i buntovnika što se nikada nije prepao establišmenta raznoraznih fela, niti ustuknuo pred rizikom da ne bude shvaćen. Jer, budućnost je oduvek bila na njegovoj strani, a ona je u Kojinom slučaju započela još sa njim samim. Bonus video: Izložba Andreja Josifovskog Pijaniste

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izlobaandrejajosifovskogpijanistemm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4109841"]