"Rvač s danom koji nikako da prođe": Pročitajte tekst Nebojše Dugalića o Žarku Lauševiću

Piše Nebojša Dugalić:

Kada se na našem glumačkom nebu pojavilo čudo zvano Žarko Laušević, jasno je bilo jedno – više ništa na tom nebu neće biti isto. Pojavio se kamen-međaš i obeležio početak novog poglavlja u šarolikoj knjizi glumačkih retkosti. Nova, nedostižna mera. Svima nama koji smo tada, mladi i opčinjeni čarima tog neba, priželjkivali let po njegovom beskraju, Žarko je bio razlog zbog koga smo birali svoj put. Mislili smo, ako se ikad pribrojimo tom jatu, želeli bismo da letimo kao Žarko. To mi je bio Žarko moje mladosti.

Snaga njegovog glumačkog svedočenja i raspon likova koji su se u njegovu kožu obukli bili su takvi da je izgledalo da bi u njoj mogle da se ovaplote sve sudbine ovog sveta. I tanan i opasan, i topao i mračan, i ranjiv i razoran, dubok a razigran, i zagonetan i jasan, uvek mnogoslojan, eruptivan i stišan, i zavodljiv i pitom, i razmahan i sabran, i jak i loman, potresan i zaguljen… Nenabrojivo je šta je sve Žarko u svojoj glumačkoj igri bio… A ovo su samo tračci onog obilja koje je iz njega kiptelo…

Bio je kao kakva džinovska sabirnica koja je u stanju da u sebe upije i obgrli sve što joj pod zagrljaj dođe. Kao ogromna lupa koja svaki zrak sabija u žižu. Kad god bi se pojavio u kadru, na neobjašnjiv način, bljesnuli bi svi najskriveniji titraji lika kojeg je igrao. I bivalo bi jasno i ono najtananije u čoveku. Neizrečeno, a u Žarku tako rečito i živopisno. Prikivajuća snaga takvog njegovog umeća činila je da nas, kada ga gledamo, zanima isključivo sudbina lika kojeg on igra. Svi ostali zanimali su nas samo onoliko koliko se tiču njega.

Kao student i mlad glumac gledao sam ga i u pozorištu. I uvek nezaboravan! Ne znam gde je bio čarobniji – na sceni ili na platnu. Takav ustreptali naboj igre, to prefinjeno i razmahano baratanje žanrovima i neverovatnim spektrom glumačkih izraza i transformacija, retko sam kada posle video.

Nekoliko puta smo igrali zajedno. Svaki put bio je to praznik prisustvovanja istoriji u kojoj se dešava nešto više od igre, a o čemu, svi koji se glumom bavimo, sanjamo da nam se bar jedanput u našem glumačkom veku dogodi. To je neka zaumna istina svedočenja u koju nam se, samo sa retkima, poput Žarka, dopusti pristup. Njegova igra bila je takva. Kao da mi je od našeg prvog zajedničkog kadra rekao: ,,Hajde da se zaigramo u ovom tajinstvu koje je veće od nas.” I sve što smo kasnije radili zajedno bio je nastavak međusobnog sporazuma koji se dogodio u tom prvom zajedničkom kadru. I dalje razmišljam čega smo se to sve dotakli igrajući se po tom zaumlju. Ali jedno znam. On je bio takav podaritelj igre da sam u sceni s njim uvek otkrivao da umem i ono što nisam znao da umem.

Žarko je i pisao i slikao. Ista vrsta zamaha, pronicljivosti, ubedljivosti i dubine mogla se videti u svakom njegovom slovu ili potezu četkice. Kao da je njegovom obilju bilo pretesno samo u jednom daru, pa je u pisanju i živopisanju dorekao ono što nije stigao glumom.

U svemu čega se stvaralački latio umeo je da nađe jezik za sve ono za šta nama nedostaju reči. Tome, valjda, umetnost i služi. A Žarko je bio umetnik među najređima od takve sorte. Raskrivalac sveg onog mutnog i nejasnog u nama koji svojom umetnošću leči, miluje i teši našu nesnađenost sa sobom i svetom. Rvao se sa danom koji nikako da prođe, a ipak smogao snage da nam daruje toliko toga neprolaznog.