Neispričane priče: Predstavljena "Monografija Žarko Laušević"

Kroz sećanja na Žarka, na njegov duhovit način, vodio je njegov prijatelj i kolega Irfan Mensur.

Prva se obratila urednica monografije, novinarka Radmila Stanković.

“Imate pred sobom monografiju koja je rezultat rada jednog velikog tima. Na poziv Anite Laušević i Benite Marinović okupila sam saradnike. O pozorištu je pisao Aleksandar Saša Milosavljević, o filmu Marijana Terzin Stojčić, a o televiziji Branka Otašević. Razgovorima i tekstovima više od 60 sagovornika predstavljena je slika profesionalnog i porodičnog života Lauševića. Anitina ideja da govore prijatelji pokazala se izvanrednom, jer smo dobili sagovornike sa pogledom na Žarka koji do sada nismo znali”.

Zatim se, putem video poruke, obratio Radoš Bajić i ispričao kako je došlo do brzog dogovora za saradnju na filmu „Heroji Halijarda“ i koliko je bio srećan bio zbog toga.

“Šta reći o čoveku koji je u svojoj punoj zrelosti, glumačkoj, ljudskoj, profesionalnoj zbilja uneo celoga sebe u ovaj projekat, nešto što je činio svuda gde je igrao, u svim projektima u kojima je kreirao svoje uloge. Ali ima nešto što je veoma značajno, da je Žarko Laušević kao tumač glavne uloge u jednom glumačkom ansamblu koji je brojao preko dve stotine kolega, bio inspiracija drugim kolegama“.

Potom je prisutnima rediteljka Ljiljana Todorović objašnjavala kako je Žarko, kao i što mu ime počinje sa ŽAR, isijavao, prosvetljavao, osvetljavao , blistao kao svetlost sama.

“Žarko je iskra koja neprestano sija, kada bi se Žarko negde pojavio nešto bi se sa energijom dogodilo, Žarko je paradigma neuporedive harizme, kao što je pisao Tomas Man, Žarko je božanski sjaj“.

Prijatelj i reditelj sa kojim je najviše radio Miroslav Lekić, podelio je sa publikom angdote o Žarku i objasnio da nije postojala ženska osoba koja nije pogledala u pravcu Žarka Lauševića gde god bi se on pojavio.

Reditelj Darko Bajić je celog života Žarka zvao Laki, a Laki je za njega bio osmeh, nežnost koju je pokazivao prema drugima, ohrabrenje za prijateljstvo.

“Uvek su se naša druženja završavala osmehom. Pamtim taj osmeh još od naše prve vežbe na fakultetu. Ali nisam Lakija primećivao na hodnicima FDUa iako smo ista generacija. Kao da je bio nevidljiv, možda zato što je imao komplekse zbog velike dioptrije ili možda što nas je posmatrao iz prikrajka. Biće da je ovo poslednje. Strpljivo je gledao, učio i proučavao sve dok jednog dana nije odlučio da postane glumac“.

Ivana Zečević koja je delila kadrove sa njim u seriji „Kalkanski krugovi“ opisala je zbog čega će uvek pamtiti njegove nasmejane oči i to da je uvek bio uz nju u najtežim trenucima, i da je za nju vreme provedeno sa njim bilo dragoceno.

„Mnogo mi je pomogao da prebrodim razne krize i da pobedim. Znao je da nanjuši kad je nekome teško, imao je taj dar da oseti dušu, bio je tu da pomogne. Naučio me je da prebrodrim sve, da krenem dalje, i da je najvažnije da u svemu nađemo način da se igramo sa tim što nam je dato. To što sam prošla sa njim, ostaće mi ’za vjeka’".

Milan Marić se prisetio svog prvog susreta sa Žarkom u bifeu JDP-a, kada ga je posmatrao sa strane plašeći se da mu priđe. Posle su se zvanično upoznali na snimanju serije „Državni službenik“ gde su postepeno gradili odnos.

„Žarko je uvek bio tu da pomogne mladim glumcima, bio je neposedan, neverovatno talentovan, sa lakoćom igre i zavodljivim šarmom“.

Za Ivana Ivanovića upoznavanje sa Žarkom je najbitniji trenutak u njegovom životu.

„Žarkova najveća muka je bila da li ima pravo da bude srećan zbog svega šta mu se u životu desilo. I ako bi mu se nekad sreća pojavila na licu i u životu, mislim da se teško nosio sa tim jer je mislio da mu to ne pripada. Toliko toga sam o životu naučio od njega, vodio je računa tokom razgovara da te nikad ne uvredi ukoliko neko nije na intelektualnom nivou kao i on. Žarko je imao savest kao neku planinu koju nosi na leđima, to je posledica ne samo obrazovanja, nego i lepog vaspitanja i imao sam blagu tremu kada razgovaram sa njim i mislio sam da ne pripadam tu, a učinio me velikim, gostovanjem u mojoj emisiji“.

Košarkaška legenda Vlade Divac je koristio svaku priliku da dođe u Njujork i da se vidi sa Anitom i Žarkom, pre svega zbog Žarka da ga na neki način izvede u normalan život.

„Imao sam želju da mu makar na kratko promenim način života. U jednom periodu moj sin Matija je bio na koledžu u Njujorku i Anita i Žarko su ga prihvatili. Baš u tim danima je imao težak period i Žarko mu je bio kao drugi otac sa savetima, posebno naglašavajući da se trudi da mu nikad ne oduzmu dostojanstvo. To sam jako voleo kod Žarka, što je živeo život, ali uvek je bio dostojanstven“.

Šansonjerka iz Slovenije Vita Mavrić se upoznala sa Žarkom dok je snimao film „Oficir s ružom“. Kada je pročitala prvu Žarkovu knjigu zanemela je i poželala da se knjiga prevede na slovenački. Tako je započelo dugogodišnje prijateljstvo. Vita je prepričala i neke telefonske angdote, kada ju je Žarko „prevario“ predstavljajući se kao neko drugi.

„Taj čovek je mene uvek mogao da zeza, jer ja sam ipak Slovenka. Mislila sam, kad god mu je bilo dosadno, pozvao bi Vitu, a Vita uvek nasedne. Sa njim je uvek bio smeh. Bio je neprocenjiv saputnik mog života. Otkada je otišao u područje bez signala, moj svet se smanjio“.

Glumcu i reditelju Draganu Bjelogrliću je žao što nije stigao da bude deo knjige. Za njega je Žarko crnogosrki princ i možda najveći glumac kojeg je on upoznao. Prepričao je događaj iz Njujorka kada je uz pomoć porodice Đoković obezbedio karte da gleda Novaka uživo, što je Žarku bila velika želja. Naravno dobili su VIP karte, ali je bio problem što Žarko nije imao nikakva dokumenta osim stare crvene, nevažeće, vozačke dozvole iz Jugoslavije, još i oprane u veš mašini.

„Razmišljam kako je taj veliki čovek, sa kojim sam se povremeno družio i imao prilike da radim, čovek bez države, bez identiteta. Mislim da nije slučajno što baš njemu nisu tražili dokument, ali taj događaj je učinio da se pokrene pitanje njegovog državljanstva. Uvek ću pamtiti tu sliku dugačkog smeha, koji je proizailazio iz nekih dubokih, tužnih, zamišljenih očiju.“

Tokom promocije Monografije, Irfan Mensur je sve vreme ispred sebe imao posebnu šolju.

“Svako jutro pijem kafu iz njegove šolje i tako će biti do kraja mog života. Ležali smo zajedno zbog korone soba do sobe - tu sam ga, da tako kažem, pobedio jer sam imao teži oblik. Tri ili četiri dana pre mene je izašao iz bolnice. Kad je izlazio, hteo je da ostavi svoje pidžame koje mu je Anita kupovala. Rekao sam mu da ih ponese kući, ali ostavio mi je šolju. Malo je okrznuta na jednom mestu, ali ja nikako ne želim da se odreknem toga da iz nje pijem kafu.“

Reditelj Raša Andrić je izjavio da zna Žarka samo 6 dana kada su snimali film „Leto kad sam naučila da letim“ i misli da je i to dovoljno.

„Imao sam ogromnu tremu, jer obično radim sa ljudima koje već poznajem a i treba da mu ponudim malu ulogu sa recimo 7 replika. On je pročitao scenario i rekao mi da je, razmišljajući o liku, shvatio da treba jedno dve ili tri replike da se izbace, jer je lik koga treba da glumi opterećen svojom prošlošću i ne govori mnogo. To je božanstvena stvar, jer glumci obično, ne svi, se bore za što više replika, a on je pogodio suštinu. Druga divna stvar je da je svoj slobodan dan posvetio radu sa mladom koleginicom koja je igrala njegovu ćerku, koju pre nije poznavao, jer je ona bila nesigurna. Imao sam sreću da jednog popodneva plivam sa njim u moru, i kad si na nultoj nadmorskoj visini, kad pluta, jednak si sa svima i to je dobar je ugođaj. Nadam se da sam mu se barem malo zahvalio odnevši mu domaću, zdravu supu moje supruge kad je imao koronu.“

Monografija je u prodaji u Vulkanu, Laguni, Delfi knjižarama i Službenom glasniku.