2
Knjiga je pisana, ne sa namerom da promeni svet, već da bar nekog pomeri, da mladi vide da je nekada svet bio drugačiji. Imamo danas zemlje patuljke koje su nastale posle raspada SFRJ i svuda je isto, od Slovenije do Makedonije. Nacionalizam divlja, ali nadam se da ćemo jednoga dana videti horizont nade, mada verovatno to neću doživeti, kazao je reditelj, dramaturg i profesor Naum Panovski na promociji memoara "Čekajući smrti u Ičićima ili kako umiru drugarstva".
Dnevničko-memoarska knjiga „Čekajući smrt u Ičićima ili kako umiru drugarstva“ Nauma Panovskog predstavljena je danas u UK Parobrod. Makedonski reditelj, scenarista, dramaturg, publicista i profesor, koji je doktorirao na Univerzitetu Teksas a tokom plodne karijere postavio više od 70 predstava u bivšoj Jugoslaviji, Evropi i SAD, gde živi više od tri decenije, autor je neobične autobiografije koja je nedavno izašla u izdanju Udruženja za kulturu povezivanja Most Art Jugoslavija-Zemun.
O autobiografskim sećanjima umetnika, o zemlji koje više nema i događajima iz Skoplja, Beograda, ostalih krajeva bivše Jugoslavije, ali i Amerike, prevashodno Vašingtona u kojem je već decenijama nastanjen, osim autora Nauma Panovskog, govorili su izdavač Dragan Stojković, reditelj Lordan Zafranović, sarajevski reditelj Gradimir Gojer, Filip David, a moderator razgovora bila je Katarina Lazić, urednica književnog programa u ovoj ustanovi kulture.
Naum Panovski je istakao da knjiga „Čekajući smrt u Ičićima ili kako umiru drugarstva“ ne bi bila moguća bez osobe koja je odredila njegov život – Mirjane Miočinović, nekadašnje profesorke na FDU. Miočinovićeva, pozdravljena toplim aplauzom, poklonila se publici.
Ali, Panovski je pomenuo još dve Mirjane ili Mire, glumice o kojima je i pisao u knjizi, a koje više nisu među nama.
– Jedna je Mira Furlan, s kojom sam se družio u Americi, a druga je Mirjana Vukojčić Sekana, kojoj dugujem puno zbog spomena na zajedničkog profesora Matu Miloševića. Ova knjiga je zbir raznih komentara, beleški, a rezultat je mog neverovatnog vezivanja za Vilu „Minc“ u Ičićima kraj Opatije.
Tamo je prvi put boravio kao klinac, kao dete dramske grupe, i kada ju je video posle mnogo godina, 2006. to zdanje, koje je bilo topli dom svima onima koji imaju potrebu da se sklone, raspadalo se…
– Može se to videti i kao metafora raspada Jugoslavije. A i danas se nalazi u ulici sa „čudnim imenom“ Maršala Tita.
Postoji mnogo ljudi koji su uticali na ono što je tokom bogate karijere Panovski radio, i da je sve krenuo da ih pobrojava knjiga bi imala hiljadu strana.
– Želeo sam da ispričam zato priču o onima koji su mi najdraži. Retki su danas glasovi koji drže do integriteta, preovlađuje licemerje i zato smo tu gde jesmo. Knjiga je pisana, ne sa namerom da promeni svet, već da bar nekog pomeri, da mladi vide da je nekada svet bio drugačiji. Imamo danas zemlje patuljke koje su nastale posle raspada SFRJ i svuda je isto, od Slovenije do Makedonije. Nacionalizam divlja, ali nadam se da ćemo jednoga dana videti horizont nade, mada verovatno to neću doživeti. Nekima će zato, možda, knjiga biti ostrašćena. Ali, jutros sam dobio poruku iz Skoplja od jedne novinarke koja mi je rekla da mi je knjiga žilet!
Sarajevski reditelj Gradimir Gojer podvukao je da knjiga na autentičan način govori o jednom vremenu, uz činjenice koje su toliko ubojite da se neminovno susretnete sa svim bolestima društava na ovim prostorima.
– Ovo je inventar teatarskih drugovanja koja su prekinuta. Čitajući knjigu shvatite koliko je Naum znalac, a mi smo danas suočeni s ogromnom količinom nekompetentnosti u svim oblastima. Uspeo je kroz knjigu da vrati dostojanstvo teatarskoj profesiji, on poštuje autoritete koji su se danas izgubili. Stranice o reditelju, glumcu, profesoru Mati Miloševiću trebalo bi da budu uzor svima. A evo i ovde prisutna Mirjana Miočinović bi svima trebalo da bude uzor. Sve te stranice posvećene njima shvatite koliko bi teatar trebalo da ima značaj – ocenio je Gojer, priznajući da dok je čitao „Čekajući smrt“ sve one beleške o Beogradu ponukale su ga da doživi ovaj grad s najlepše strane, negde između nostalgije i boemskog pristupa životu.
Bez obzira što se Beograd promenio u odnosu na doba mladosti autora, Naum Panovski naglasio je da ovaj grad i dalje ima nešto…
– Beograd je bio centar sveta, centar kulture. Pa, imali ste i imate Bitef, Bemus, Sajam knjiga, Fest, da ne govorim o otvorenosti kafana u kojima smo mi učili o demokratiji. Sve je to ono što ovom gradu daje specifičnu težinu.
Izdavač Dragan Stojković naveo je da su istorija, Jugoslavija, zemlja koja se raspala teme koje preovlađuju u knjizi:
– Dok čitate knjigu čoveka koji je iz Makedonije, a životni put ga je vodio preko Opatije, pa Beograda dokaz je da i danas to društvo, ne država postoji. Kulturne, privredne, organske veze ljudi i dalje opstaju. Neporeciva je to činjenica, iako te zemlje odavno nema.
O mnogim pipavim i bolnim sećanjima piše Panovski u ovoj memoarskoj prozi. Primera radi, o političarima bivše Jugoslavije Vladimiru Šopovu, njegovom prijatelju, i Azemu Vlasiju, s kojima je jedno vreme živeo zajedno u Beogradu. Ili o tome kako su mu, posle povratka u Makedoniju nakon studijskog boravka u Americi, u Skoplju „radili o glavi“:
– Pretili su mi da će me ruka VMRO stići i zato sam napustio Jugoslaviju i otišao u Ameriku. Pretili su da će me ubiti i nakon toga mi podići spomenik u centru Skoplja. Znao sam da ne smem da dozvolim da moja deca žive takav život – ukazao je Panovski.
Piše i o pogibiji svog prijatelja Milana Milišića tokom bombardovanja Dubrovnika 1991. Ili o tome kako je komunistički režim, dok je studirao tadašnju Akademiju za pozorište i film, prognao Lazara Stojanovića zbog filma „Plastični Isus“:
– Fascinantno, dramsko, autentično je kako je Naum ispisao priču o tome kako je režim presuđivao onima koji su imali, po meni, nomalne ideje. Naročito detalj s komunističkom funkcionerkom, koja ga permanentno štipa na sastanku na Akademiji da bi govorio prorežimski za zabranu i osudu „Plastičnog Isusa“ Lazara Stojanovića i njegovog profesora Saše Petrovića.
Panovski je u knjizi vrlo oštar i prema svojim kolegama umetnicima Slobodanu Unkovskom ili Radetu Šerbedžiji, a naročito prema Milču Mančevskom, pominjući njegov „američki osmeh“:
– Iako sam Mančevskom pomagao na početku karijere, vrlo brzo sam shvatio šta je sve ubrljao kao ličnost i umetnik. Ali, prelazio sam preko toga ne želeći ništa da pričam. Međutim, kad sam video kako je zloupotrebio mladu devojku u novom filmu „Kajmak“, morao sam nešto da napišem. Iako priča kako nema ideologije u njegovim filmovima, Milčo je generator primitivizma i narodnjaštva u Makedoniji – ocenio je Panovski.
A govoreći o Unkovskom, ili kako ga zovu u Skoplju – Unče, priznao je da ga u nekoliko navrata provlači kroz knjigu.
– Nikad ga nema tamo gde treba da ga bude i nikad ga nema kad nekome treba da se pomogne. Kad je Mira Furlan rekla da odlazi odavde u Ameriku, rekao joj je da će je to “napraviti boljom ličnošću“. Nije reagovao što će mu glavna glumica u „Pozorišnim iluzijama“ otići i posle samo 15 dana ju je zamenio, i nikad joj se nije javio. Previše je Unkovski popularan da bih dirao u taj mit, ali on je, što kaže moj prijatelj Lordan Zafranović, samo realizator.
A prozvani Lordan ocenio je u video poruci da je „Čekajući smrt“ stilski specifičan i uzbudljiv roman jer je „Naum uspeo da evocira starijim čitaocima sve ono što su prošli“:
– Ovo je ono što bi ovi novi vladaoci nazivali nostalgijom. Oseća se zaista nostalgija za onom starom zemljom, ali iza nje su razočarenja zbog krvavog raspada, kojim je pogaženo ljudsko dostojanstvo. Dramatične sudbine su ispisane, i čovek oseća tugu dok čita. Ali, i nadu. Iako, da citiram naslov, „čeka smrt“, mislim da, ipak, čeka novi život koji će promeniti stanje stvari. Nova svetlost će doći – naveo je reditelj, napomenuvši koliko mu je dragoceno prijateljevanje s Panovskim:
– Svake večeri ja iz Praga, a on iz Vašingtona pričamo. I ti naši razgovori su meni uvek topla uteha uprkos svim mukama i problemima koje obojica imamo.
Recenzent knjige Filip David, koji se takođe uključio u promociju putem video poruke, objasnio je da, iako je teško odrediti žanr, opet delo veoma zanimljivo.
– Možda bi se, da se pozovemo na naslov, mogla odrediti i kao knjiga o tome kako je umrla jedna zemlja. Naumova knjiga je o prošlosti, ali i o nama, o onome što nam se događa. Ako samo pogledamo izuzetnu ličnost Nauma, koji je rođen i odrastao u Makedoniji, studirao u Beogradu, na FDU i postao profesor u SAD, iz njegove biografije možemo sagledati šta se desilo u Jugoslaviji i kako je došlo do njenog rasturanja. Ovo kao da je izveštaj o onome što se događalo i tragičnim situacijama u zemlji koja se raspada. Piše i o zanimljivim ličnostima koji je sretao tokom života. Istovremeno je učesnik i svedok, a svojim uspehom i značajem pridružuje se plejadi ličnosti o kojima piše u knjizi. U njoj ćete naći sve ono što život znači – poručio je David.
Bonus video: Lordan Zafranović
