Tabloid ne treba da bude učitelj, već prijatelj koji zna sočan detalj: Premijera filma "Ink" u Veneciji pokrenula debatu o medijima

Rupert Mardok nije izmislio tabloid, ali je krajem šezdesetih shvatio nešto što će zauvek promeniti novinarstvo – novine više ne moraju da govore publici šta je važno. Mogu jednostavno da joj daju ono što želi.

Upravo o tom trenutku govori „Ink“, novi film Denija Bojla, autora „Trejnspotinga“ i dobitnika Oskara za „Milionera iz blata“. Svetska premijera ovog ostvarenja bila je na 83. Filmskom festivalu u Veneciji, koji je film i otvorio, a priča o rađanju tada novog tabloida „San“ poslužila je Bojlu da progovori ne samo o britanskoj štampi s kraja šezdesetih već i o medijima kakve poznajemo danas.

Glavni junaci priče su dvojica ljudi. Rupert Mardok, australijski vlasnik medija koji želi da osvoji britansko tržište, i Lari Lamb, urednik kome daje gotovo nemoguć zadatak: da od onomad posrnulog „Sana“ napravi novine koje će pobediti moćni „Dejli miror“. Mardoka igra Gaj Pirs, a Lamba Džek O’Konel.

Njih dvojica nisu prikazani kao jednostavni negativci iz priče o propasti novinarstva. Naprotiv, u početku deluju gotovo kao ljudi koji žele da razbiju pravila Flit strita, tadašnjeg londonskog centra britanske štampe i simbola zatvorenog novinarskog establišmenta, i naprave novine koje će razumeti i čitati oni koji do tada nisu imali utisak da im se štampa uopšte obraća.

Ali pobuna ubrzo dobija vrlo jednostavan cilj – što veći tiraž.

Mardok kupuje „San“ 1969. godine i poverava ga Lambu. Cilj nije skriven iza velikih reči o javnom interesu. Treba prodati više primeraka od konkurencije. Treba osvojiti čitaoca koji ujutru na kiosku ima samo nekoliko sekundi da odluči kojim će novinama dati svoj novac. Sve ostalo, od izgleda naslovne strane do izbora tema, podređeno je toj odluci.

Bojl taj proces snima u ritmu koji dobro poznaju gledaoci njegovih filmova. Redakcija je bučna, nervozna, puna cigareta, papira, rokova, ega i adrenalina. Ideje lete, granice se pomeraju, a ono što je juče bilo nezamislivo sutra postaje pravilo.

„San“ počinje da daje više prostora televiziji, sportu, crnoj hronici, seksu i temama koje izazivaju trenutnu reakciju. Ne mora svaka priča da bude presudno važna za državu. Dovoljno je da bude važna čitaocu – ili makar da ga natera da zastane.

Tu se nalazi i najzanimljivije pitanje filma. Da li je tabloid pokvario publiku ili je samo otkrio ono što je publika oduvek želela?

Lako je, naročito iz današnje perspektive, svu krivicu svaliti na Mardoka. Njegovo ime je decenijama sinonim za ogromnu medijsku moć, politički uticaj i agresivno tržišno novinarstvo. Ali „Ink“ ne bira tako jednostavan put. Bojl ne pokušava da ga opere, ali odbija i da ga pretvori u karikaturu milijardera koji jednog jutra odlučuje da uništi novinarstvo. Mnogo je neprijatnija pretpostavka da se taj model pokazao uspešnim zato što ga je publika prihvatila.

Tabloid, u toj logici, ne treba da bude učitelj. Treba da bude društvo za stolom, glas iz paba, prijatelj koji zna sočan detalj, komšija koji je čuo nešto što drugi još ne znaju. Ozbiljne novine bi htele da sebe vide kao prozor kroz koji čitalac posmatra i upoznaje svet. Tabloid pak želi da bude ogledalo u kojem će čitalac prepoznati sebe, svoje strahove, želje, predrasude, humor i bes.

I upravo tu počinju ozbiljniji problemi.

Ako je najvažnije ono što publika želi, ko odlučuje kada treba objaviti nešto što publika možda ne želi da čuje? Ako naslov mora da pobedi konkurentski naslov na kiosku, koliko vremena ostaje za nijanse? Ako je emocija najbolji način da se proda priča, šta se događa sa činjenicama koje nisu dovoljno uzbudljive?

Zbog toga „Ink“ nije samo kostimirana priča o starim britanskim redakcijama. Film govori o vremenu pre interneta, društvenih mreža i algoritama, ali mehanizam koji opisuje deluje zapanjujuće savremeno. Nekada se borba za pažnju vodila na kiosku. Danas se vodi na ekranu telefona. Nekada je naslov morao da vas natera da kupite novine. Danas mora da vas natera da kliknete.

Razlika je samo u brzini. Ono za šta je „Sanu“ bila potrebna čitava naslovna strana danas stane u nekoliko reči, fotografiju i obaveštenje na telefonu. Ali osnovna računica ostaje gotovo ista: pažnja je novac.

Zato je zanimljivo što se „Ink“ pojavio upravo sada, u trenutku kada se novinarstvo ponovo pita šta će od njega ostati. Veštačka inteligencija može za nekoliko sekundi da napiše tekst, napravi lažnu fotografiju, imitira glas i proizvede snimak događaja koji se nikada nije dogodio. Društvene mreže već su navikle publiku da vest mora odmah da izazove ljutnju, strah, smeh ili oduševljenje. U takvom svetu stara tabloidna veština hvatanja pažnje više nije izuzetak. Postala je gotovo opšti jezik interneta.

Na otvaranju Venecijanskog festivala novinarstvo je, možda neočekivano, bilo jedna od glavnih tema. Džordž Kluni, koji je u Veneciji dobio Zlatnog lava za životno delo, govorio je o pritiscima na medije, koncentraciji vlasništva i opasnosti koju po samu ideju istine donose lažne vesti proizvedene veštačkom inteligencijom. Kluniju tema nije strana: njegov otac Nik bio je novinar, a „Laku noć i srećno“, koji je režirao, posvetio je Edvardu R. Marou i njegovom sukobu sa senatorom Džozefom Makartijem.

Dve decenije kasnije, „Ink“ govori o sasvim drugoj strani profesije – o trenutku kada medij shvati da je i sam postao moć i da se ta moć može meriti tiražom.

Bojl je, očekivano, manje zainteresovan za medijsku teoriju nego za ljude, brzinu i sukob. Njegov „Ink“ nije predavanje o etici. To je film o ambiciji, uzbuđenju i trenutku kada ljudi u redakciji shvataju da su pronašli formulu koja radi. U tome i jeste njegova nelagodna privlačnost. Mnogo je lakše osuditi loše novinarstvo kada je dosadno. Teže je kada je duhovito, brzo, bezobrazno i kada ga svi čitaju.

Lari Lamb u toj priči ispada možda i složenija figura od samog Mardoka. On je čovek koji ideju pretvara u proizvod. Vlasnik može da traži brojke, ali urednik mora da smisli naslov, izabere fotografiju, proceni ukus publike i svakog dana odluči koliko daleko sme da ode. Film zato nije samo priča o jednom medijskom magnatu. To je i priča o uredničkoj odgovornosti, o onoj tački na kojoj opravdanje „to ljudi žele“ prestaje da bude objašnjenje i postaje alibi.

Jer publika zaista bira. Kupuje, klikće, deli, komentariše i nagrađuje određenu vrstu sadržaja. Ali mediji nisu samo pasivni prodavci onoga što publika već želi. Oni je godinama uče šta da očekuje. Ako joj svakog dana nudite sve glasnije naslove, sutra će običan naslov izgledati tiho. Ako svaku političku raspravu pretvorite u tuču, razgovor će početi da deluje dosadno. Ako svaka tragedija mora da ima šokantan detalj, ljudska nesreća postaje samo još jedan rijaliti format.

U tom smislu, priča o „Sanu“ nije samo britanska priča. Nije čak ni priča samo o tabloidima. To je priča o iskušenju svakog medija koji mora istovremeno da bude ozbiljan i da preživi na tržištu. Novinarstvo nikada nije živelo od čistog idealizma. Novine su morale da se prodaju i pre Mardoka. Razlika je u tome šta se događa kada prodaja prestane da bude uslov za novinarstvo i postane njegov glavni kriterijum.

Rupert Mardok je potom izgradio jednu od najvećih medijskih imperija. „San“ je postao simbol tabloida, a model koji je tada izgledao drsko i novo danas nam je toliko poznat da ga jedva primećujemo. Promenili su se papir, tehnologija i način distribucije. Borba za pažnju nije.

Zato film Denija Bojla, prikazan u Veneciji više od pola veka posle Mardokove kupovine „Sana“, ne izgleda kao priča iz muzeja novinarstva. Mnogo više liči na priču o nama – o medijima koji žele da budu čitani i publici koja, osim što želi da zna šta se događa, namerava i da se zabavi.