10
U moru tema koje mogu biti predmet kritike kada pišete blisku distopiju, odabrao sam da se najviše usmerim na građansku svest. Hteo sam da predstavim zbir simbola koji pucaju i na svesno i na nesvesno, koji će uzburkati strahove i pokrenuti na razmišljanje i promene, kaže za Nova.rs pisac Miloš Tomaš.
Nakon romana poput „Mikelanđelov David se kruni“, „Maloletnice su ukras sveta“, „Endemske vrste“, Miloš Tomaš je nedavno objavio novi neobičan naslov „Annus Mirabilis – Roman upozorenja za blisku budućnost“ koji će čitaocima predstaviti 28. oktobra na Beogradskom sajmu knjiga na štandu Plato Books.
„Annus Mirabilis“ – latinski termin koji označava najbolje godine, godine velikih izuma, civilizacijskih pomeranja i kolektivnih uspeha, poslužio je Tomašu, kako objašnjava za Nova.rs, kao ironijski otklon od „zamišljene distopijske godine u bliskoj budućnosti, koja pokazuje izgubljenost građanskog i mentalitetskog diskursa.“
– Ideja je nastala 2012. kada sam naišao na taj termin u enciklopediji. Često pišem induktivnom metodom, pa mi jedna reč ili rečenica otvori čitav spektar tema. Pošto služenje ironijom pruža mogućnost „2 u 1“ u slanju poruka, bilo mi je izazovno da ovaj termin istorijskog progresa ubacim u našu blisku budućnost koja je prilično neizvesna.
Zbog čega ste se odlučili da glavne junakinje u romanu budu tri žene?
– Pored izazova da kao muškarac pišem iz tih uloga, razvio sam biografije tri zanimljive mlade žene i stvorio njihove priče na takav način da se nijednog sekunda ne pomisli upravo na to pitanje – zašto žene? To je bio moj skriveni način da podržim ženski pol tako da to ni ne spomenem, već da pošaljem poruku da se to ne dovodi u pitanje. U dubljem kontekstu roman se i te kako bori za prava žena, ali na višem nivou. Svet romana jeste bliska distopija, ali je tu i izvesna objektivnost u kojoj se položaj žene ipak popravlja malim koracima. Naravno, najdosadnije je kada morate da popravljate nešto što nije ni trebalo da bude pokvareno.
U poslednje vreme se mnogo više priča o položaju i pravima žena. Da li vidite promenu?
– Pričanje je važno zbog podizanja svesti, ali je i mač sa dve oštrice. U prirodi nam je da, kada nešto izgovorimo, osetimo i neko olakšanje, što nas nekad odalji od delovanja. Posao dobro osmišljenog sistema jeste da interveniše tamo gde određena pojava može ugroziti lični, poslovni ili duhovni razvoj individue. Ali, sistem jako loše radi na stvarima koje nisu ili-ili. Dakle, kada je žena trudna, sistem treba da spreči svaki mogući rizik da poslodavac ne ispadne korektan. Isto važi i kada se majka nakon porodiljskog bolovanja vrati na posao. Ne sme se dozvoliti da jedna od te dve važne uloge pati. O nekim površnim stvarima koji se tiču represije i negativnih kritika ličnih izbora žena ne bih ni govorio, osim da su deo mentaliteta koji izumire.
Na šta vaš roman upozorava?
– U moru tema, koje mogu biti predmet kritike kada pišete blisku distopiju, odabrao sam da se najviše usmerim na građansku svest, jer sam na nju ipak najviše ljut. Hteo sam da predstavim zbir simbola koji pucaju i na svesno i na nesvesno, koji će uzburkati strahove i pokrenuti na razmišljanje i promene. Ideju sam smestio u zanimljiv kontekst, u kojem moje protagonistkinje snose žrtve kako bi upozorile na političke, psihološke i zdravstvene probleme. Siguran sam da svi mi delimo nesigurnosti, poteškoće i dileme koje one imaju, a kako se značajan deo romana dešava na psihoterapijskim seansama, čitalac može u dobroj meri da vidi svoje kroz probleme mojih junakinja.
Koliko je vaša distopija bliska ovoj u kojoj živimo?
– Distopijska dela su često previše odaljena i njihova snaga leži u jakoj simbolici koja je primenjiva na sadašnjost. Moj izazov je da stvorim svet koji je na donjem pragu distopije. Ali, kako je roman uspeo da akumulira ukupno nezadovoljstvo tokom proteklih deset godina koje su bile veoma turbulentne, više nisam siguran da li spadam u taj žanr. Možda sam se prelio u nekakav stilizovani realizam? Ako da, onda je to, opet ironično, veliki uspeh. Uzmimo da fiktivna distopijska društva uglavnom odlikuje apatija. Politički stub romana, koji je jedan od tri glavna, dolazi iz moje zabrinutosti zbog posledica već poznatog gubitka ideologija. To nije nužno loša stvar, ako dolazi iz dobre namere sa jasnim ciljevima. Jedina ideologija je interes naroda. Ali, desilo se da je ovaj gubitak u stvari onemogućio narod da prati poteze onih za koje su glasali. Kada izbrišete ideologije, izbrisali ste i određena pravila na osnovu kojih pojedinac u demokratiji može da bira.
Možemo pronaći i vrlo česte primere iz dnevnopolitičke situacije. Recimo, predsednik Srbije konstantno vodi pregovore koji se tiču državnih granica, ali vi kao malo dete ne dobijate stvarnu sliku onoga što radi. Zbog toga, ne možete da znate za šta stvarno glasate ili ne glasate. Još opipljiviji primer je kada je isti ugostio vođu opozicije, gde su održali sastanak koji su snimile samo sigurnosne kamere. Da li iko zna šta se na tom sastanku pričalo? Naravno da ne. Prema tome, ako je 2022. ovakav stav državnika o realnom obaveštavanju glasača, zamislite tek 2032. godinu!
Koji su to „paterni koji ne dozvoljavaju generacijama da ostvare napredak“, kako piše u podnaslovu vaše knjige?
– Ovo mi je najteže pitanje, jer je geneza paterna teško uhvatljiiva. Ali, pokušaću delimično. Primetili smo da su generacije retko kad usaglašene kada je potrebno zajedničko delovanje. A moderni svet donosi sve veće generacijsko raslojavanje, koje ih čini kao stanovnicima različitih planeta. To može veoma lako da se zloupotrebi od strane socijalnih inženjera i manipulatora, koji statistički ljude dele u tri ili četiri generacije i tako im se i obraćaju. Kada ljude po godinama ubacite u ta četiri skupa, možete ih i dalje deliti po nekom drugom kriterijumu. Takvim konstantnim usitnjavanjem ste sigurno manje u mogućnosti da bilo šta menjate. A kada ste jako dugo ili ceo život usitnjeni, nemate ni svest da je bolje kada to niste.
Na čemu sada radite?
Kako je za „Annus Mirabilis“ u početku bilo predviđeno još važnih motiva, mnogi su morali da ispadnu. I ovih 340 strana nije malo. Zato će sledeći roman biti „Annus Horibilis“, koji može da se čita potpuno odvojeno, i gde ću razraditi poimanje Boga u istom tom bliskobudućem svetu. Stvoriću novi kult razočaranih u kojem pripadnost ne zavisi od porekla, svojine, ugleda u društvu – to će biti skupina koju spaja predugo akumulirano nezadovoljstvo i razočarenje. Oni spasenje, antropološki opravdano, žele da pronađu u veri. Ali, kako su u pitanju ateisti ili razočarani vernici, ne uspevaju da pronađu kontakt sa Bogom, zbog čega bivaju ponovo razočarani. Kao takvi, odbačeni i od materijalnog i od duhovnog sveta, počinju da otkrivaju nove stvari koje naravno sada ne bih iznosio, ali sam siguran da će, kako je to u „Annus Mirabilis“ slučaj, pokrenuti lavinu pitanja u čitaocima.
Bonus video: Branko Rosić o novoj knjizi