Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitčna ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše pisac Marko Vidojković, i u pitanju je priča.
Najbolji trenutak za kupovinu hrane i pića za novogodišnji doček je 31. decembar, pred kraj radnog vremena prodavnica. Naročito ako ne kupuješ puno, a žena i ja nismo kupovali puno. Štaviše, zafalilo nam je toalet papira, pa sam otišao do prodavnice na ćošku, pola sata pre kraja radnog vremena. To je prodavnica srednje velika, sa tri reda rafova i zamrzivačima u dnu. Dvadesetak metara u dubinu, desetak u širinu, recimo.
Ušao sam i primetio još dvoje ljudi kako se muvaju unaokolo, pa dvoje na kasi, a za kasom, uvek vesela gospođa u godinama, farbane plave kose, vazda sa maskom na licu. Čujem je kako kroz smeh i pušački kašalj objašnjava mušteriji da su cigarete koje kupci traže uvek na drugoj kasi, a ne na njenoj, ali, ha ha, nema veze, sve je to život, ha ha, navikla sam da me bije maler. Kad je ustala da ode do susedne kase po cigarete, uvukao sam se u dubinu prodavnice.
Prošao sam pored klinca, koji je tupavim očima, širom otvorenih usta, sa praznom korpom u ruci, stajao ispred solidne ponude slatkiša. Stao sam pored njega, ne da bih gledao slatkiše, nego baš da vidim u šta taj tako blene i šta će da odabere. Uzeo sam čokoladu s rižom i, kao, počeo da proučavam šta piše pozadi, zemlja porekla, gluten u tragovima, 80 grama i tako to. Mali je za to vreme svojim blentavim pogledom i dalje zverao uzduž i popreko.
Dobro. Dosadno. A čokolada preskupa. Koliko smo pukli. Koliko smo propali. Mislim, žena i ja. ‘Ladno nemamo za guzobris i čokoladu s rižom. ‘Ajde da smo se nakupovali ruske salate, podvarka, pečenice, jok, svu klopu smo dobili od mojih, a deo, mali deo, nešto šunke i čvaraka, dali smo njenoj kevi, koja bi ostajala bukvalno bez dinara, čim bi joj stigla penzija, jer su joj računi bili viši od penzije. Ne pitaj. Dno.
Deterdžent. 800 kinti. Pa jebote, ići ćemo prljavih gaća, kunem ti se Bože, pre nego da dajem bogatstvo, koje ni nemam, za jebeni deterdžent. Aha, na akciji 599. Ma duvajte ga 599 puta! Evo ga. Toalet papir. Al’ samo pakovanje od desert rolni. Hit cena. 550 dinara. Ej! A četiri rolne? Jel ima možda četiri rolne, za nas koji nemamo dovoljno love da gledamo deset rolni u budućnost? Ima. Četiri rolne, 499 dinara.
Pogledao sam ulevo, gde je bio blentavi klinac. Sad tamo nije bilo nikoga. Pogledao sam desno. Ijao! Evo ga! Klinac! Sa korpom punom slatkiša! Blene u mene! Idi mali u tri lepe, ala me prepade, pomislio sam, ali ništa nisam rekao, a on je zašao za raf, sa svojom korpom. Uzeo sam prokletih deset rolni guzobrisa i upitao se šta bi se desilo da riknem na pola. Dobro, žena bi nastavila da kenja. Ali, šta ako nas recimo na petoj rolni pregazi autobus? Okej, neće nas pregaziti autobus, umemo da gledamo levo i desno, ali, šta ako nam se kamion zabije u onu šupu u kojoj živimo?!
U sred gledanja Dnevnika, izgubi kontrolu i pljus, pravo u našu straćaru?! A mi na pet rolni! Stao sam pored frižidera s pivom. Mmm, pivo… Zamislio sam nas spljeskane, smrskane, kamiondžija beži, hvata se za glavu, u stvari, hvata se za glavu, pa beži, jer, naravno, bio je pijan, ko normalan je trezan za praznike, a troslojne listove guzobrisa raznosi neprirodni topli povetarac, od koga mi se juče u jednom trenutku učinilo da smo u sred maja, a ne u sred zime.
U maštanju me prekinuo isti balavac, koji se provukao između mene i rafa sa sokom od paradajza i nastavio ka kasi, tegleći korpu sa slatkišima obema rukama. Bacio sam još jedan tužni pogled ka pivu i pošao za njim. Oooo, ko će to nama slatkiša da se nakupuje, obradovala mu se ofarbana gospođa, kao što se i svakom drugom obraduje, a mali je bez reči tresnuo korpom na pult ispred nje. Hoćeš kesu, luče, pitala ga je, ali on nije odgovorio. Možda je bio i mutav, osim što je bio glupav.
Beskrajno strpljiva, vadila je iz korpe čokladu za čokoladom, keks za keksom, napolitanke za napolitankama, provlačila ih kroz bar-kod čitač i samoinicijativno ih turala u kese, koje nije naplaćivala. Evo, pile tetkino, objavila je, pomalo zabrinuto, četiri hiljade trista osamdeset osam dinara. Mali je iz desnog džepa gornjeg dela pamučne trenerke, ej, toliko je toplo bilo da možeš napolje u trenerci bez frke, izvadio zgužvanu novčanicu od pet hiljada dinara, stavio je na mali plastični pult i nestao. Ono, odjednom nije više postojao.
Iju, vrisnula je kasirka. Au, dreknuo sam ja. Pogledao sam iza. Samo jedna riba, nije bila loša, plava, visoka, potpuno nesvesna čuda koje se upravo desilo, približavala se kasi. Komšija, jeste li videli isto što i ja, uspaničila se kasirka. Jesam, jesam, odgovorio sam, ništa manje uzbuđen. Dete je bilo tu, a onda je odjednom samo nestalo, prepričala je ono što smo upravo oboje videli. Da, da, bio je tu i nestao, potvrdio sam ono čemu smo upravo oboje prisustvovali.
U tom trenutku, riba je stala iza mene. Kupila je sebi flašu penušavog vina. Fino, lepo. Nekom vino, nekom guzobris, a nekom… Gospodine, šta ćemo da radimo, pitala me kasirka, sada već u poverenju, pošto se kraj nas našao neko ko nije prisustvovao nestanku klinca sa slatkišima. To jest, samo klinca, a slatkiši su i dalje bili tu. Pa, komšinice, evo ja bih čokoladu s rižom i napolitanke i još jedne napolitanke, vi uzmite nešto sebi, a za damu čokoladne bananice, he he, predložio sam.
Šta, kakve bananice, jel vi to nešto insinuirate, koristila je neobične reči ta svraka, a ja sam zgrabio nekoliko čokoladnih bananica i gurnuo joj ih u džepove bež kaputića. Eto, bio Deda Mraz, iskezio sam se i stavio toalet papir ispred kasirke, koja i dalje nije mogla da se oporavi od čuda. Eh, drugari, kakva sam ja sve čuda u životu video, ne biste mi verovali. Video sam i desert rolni koje koštaju dvesta dinara, da, da, sinovi moji.
Pst, komšija, lupila mi je kasirka čvrgu po šaci, šta ću sa kusurom? Razmislio sam malo. Komšinice, jel bismo mogli od tog kusura jedno pivo da mi kupimo, u stvari dva, pitao sam, a ona je zbunjeno klimnula glavom. ‘Ajte vi pre mene, dao sam prednost na kasi popišulji sa penušavim vinom, zaboravih pivo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar