Prvi, jutarnji pogled kroz prozor iz stana na sedmom spratu: tamnosiv vazduh koji polako, kako jutro odmiče, dobija nešto svetlije nijanse sivog. Saučestvujem u neravnopravnoj borbi sunca da probije debeli opasač opasnog smoga koji, dvanaest vekova staro, prelepo, južnoslovensko ime našeg belog grada, čini paradoksalnim.
Tri boje sivog – čini mi se kao prigodna definicija ovog dana koji se s mukom rađa. Juče sam dobila mejl građanske inicijative Kreni promeni da potpišem peticiju protiv zagađenja: u borbi s koronom izgubili smo, zvanično, 2.380 građana; u nereagovanju na zagađenje preminulo ih je 11.500! Zar je stvarno samo priroda ( čitaj košava) nadležna za naše pravo na čist vazduh?
Dragi narodni poslanici: evo vam teme kojom ćete opravdati svoje postojanje, naš novac koji trošite i svoje privilegije. Odmorite se malo od Đilasa, dajte i njemu, pred praznike, da predahne. Možda mu je slava?
Slika koja me je prethodnih dana najviše potresla, pored onih nehumanih uslova u redovima pred kovid ambulantama u kojima teško bolesni ljudi prolaze Golgotu, nakazno je skrnavljenje spomenika – grobnica narodnim herojima na Kalemegdanu. Ne, nisu u pitanju grafiti, kako im u nekim medjima dobronamenrno tepaju. Crvenim sprejom oštećena su lica bista Đuri Đakoviću (1886 -1929), Ivanu Milutinoviću (1901-1944) Ivi Loli Ribaru (1916-1943), i Moši Pijade (1890-1957 ). Lola Ribar, na primer, jedan od heroja sahranjenih u grobnici, bio je idealista, erudita koji je studirao u Ženevi, Parizu i Beogradu, majstor pisane reči. Imao je 27 godina kada je avion, kojim je, sa Glamočkog polja te, 1943. godine, trebalo da poleti u Kairo, na sastanak sa saveznicima, na nečiju dojavu pogodio nemački lovac. Bio je veoma omiljen, pa se pričalo da ga je to koštalo života.
Da li je skrnavljanje crvenim sprejom još jedan pokušaj brisanja dela naše istorije i pokazatelj da se ovde svaki dijalog sa neistomišljenicima svodi na puko nasilje? Pa ako treba i nad mrtvim herojima! Nameće mi se misao da je besmisleno podizati nove spomenike u sredini koja nije u stanju da čuva i poštuje stare. U pitanju je elementarno građansko pa i kućno vaspitanje. Nedavno sam u šetnji Kalemegdanom sa koleginicom sa studija, prolazeći pored grobnice narodnih heroja videla sledeću scenu: devojčica od 4-5 godina skakala je sa jednog postamenta grobnice na drugi uz glasno odobravanje dede i majke. Koleginica im je prišla i upitala ih je znaju li šta predstavljaju ti spomenici. Deda i majka živahne devojčice su samo slegli ramenima, koleginica im je objasnila ko su ličnosti koje su tu sahranjene i šta predstavlja to spomen obeležje. “E, pa hvala, sad smo nešto naučili” – odgovorio joj je naš vršnjak koji je učio školu kad i mi pa nije moguće da je neznanje bilo uzrok njegovog nepoštovanja. Dozvolite mi i malu digresiju: na društvenim mrežama je tu skoro objavljen snimak deteta koje u Knez Mihajlovoj, kao da raste u rijalitiju, viče na majku: „Budalo, dolazi ovamo!“.
Eto još jedne teme za raspravu u parlamnetu: kako da zaštitimo naše ugroženo kulturno nasleđe? Kako da se ne pozivamo na našu slavnu tradiciju samo kada u jalovim polemikama branimo sopstvene, ostrašćene stavove?
Najzad, eto i “poklona” građanima Srbije od vlade pred Novu 2021. godinu: PCR test će, ubuduće, umesto 6.000 koštati 9.000 dinara!? I do sada je mnogima test na koronu bio preskup, od sada će im postati nedostupan. Ova odluka vlade imaće brojne negativne posledice u našoj neravnopravnoj borbi protiv pandemije. Sirotinja će biti isključena iz testiranja.
Narode, narodni poslanici, šta mislite o tome?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar