Subota, 18. april; 5.14h

Jutrošnji pogled sa terase na ulicu – vlada potpuni mir, nigde nikoga. Na delu je policijski čas… Isus je, prema verovanju, ovaj dan, Veliku subotu, proveo u podzemlju, u Hadu. Vernici bi trebalo da ga provedu u molitvi i u tišini. Beograd je sav u tišini, a kao da je i u molitvi.

Jučerašnji dan završio se još jednom posetom do naših ulaznih vrata. Prethodno se Z. glumici Tamari Aleksić (Lenka u seriji o Lazi Kostiću, kraljica Marija u budućem filmu i seriji o kralju Aleksandru), požalio na svoju bezuspešnu borbu u istrebljivanju mrava. Uprkos mravocida koji svim mogućim sredstvima sprovodi nad njima – voda, so, soda bikarbona, mravlje klopke, otrov protiv buba – oni uporno izviru iz sanduka sa cvećem.

Tamara je na platnu naslikala morski beskraj po kome plovi flota papirnih čamaca. Donela je sliku na poklon Z-u da bi mu umirujućim pejzažom skrenula pažnju sa mrava. Poznato je da je Tamara veoma posvećena deci u skloništu, napuštenim životinjama, dobročinstvima. U njenoj je prirodi da ni mrava ne bi zgazila, pa je ovaj čin ubeđivanja mravoutamanjivača nenasilnim, umetničkim sredstvima, da odustane od represivnih mera, primeren njenoj prirodi. Sliku sam jutros okačila na zid terase pored sanduka sa cvećem, kao opomenu. A Tamara se malopre javila da proveri da li slika deluje.

Strahovi su nastanili naše misli, ma koliko ih potiskivali. Svako kašljucanje, prolazna jeza, hipohondrični bol u plućima, suočava me sa apokaliptičnim pitanjem – šta bi bilo kada bi… Samoodbrana od užasa suočavanja sa nepoznatim oboljenjem sastoji se i od smišljanja svih mogućih načina da se izbegne bolnica, sajmište.

„To znači da bismo ovde, u stanu, bolovali i da bismo otišli u tišini“, pitam Z-a. Taj scenario nam deluje manje strašno nego hospitalizacija. A onda se prisetim poslednjih rečenica najpoetičnijeg Markesovg romana: „Do kada ćemo ploviti ovim brodom“, pita junakinja, Fermina, na kraju „Ljubavi u doba kolere“. „Do kraja“, kaže sasvim ozbiljno telegrafista, poeta Florentino Ariz, koji je pedeset godina čekao svoj trenutak. Shvatila sam taj njihov dijalog ne kao kraj nego kao happy end, kao početak još jedne beskrajne priče.

Ali, to pravilo da nikad nije kasno primenljivo je samo u romanu. U realnosti, pogotovo u vreme pandemije, pravovremena informacija o njenom početku, napredovanju i kraju bitna je koliko i blagovremeno otkrivanje simptoma, tačna dijagnoza i adekvatna terapija. Trenutno, jedna od velikih tema u svim svetskim medijima je pitanje koliko se kasnilo sa prijavom prvih slučajeva obolelih u Vuhanu, zbog čega su lokalne birokrate cenzurisale loše vesti i koliko je života izgubljeno na planeti zbog neblagovremenog izveštavanja o bolesti. Jer, pritisak javnosti, podstaknut blagovremenim medijskim izveštavanjem, ubrzao bi agresivnu akciju opremanja bolnica, odgovornog ponašanja nadležniih i osvešćivanja građana. Broj zaraženih i preminulih bio bi daleko manji.

„Čuvari kapija“, tako se zovu oni koji bi, zadržavanjem loših vesti, da održe idiličnu predstavu o bezgrešnosti vlasti. Zato oni, ovde, izveštače sa lica mesta tako ostrašćeno izjednačavaju sa protivnicima nacionalnih interesa. I zato su svi ovi napadi na profesionalno izveštavanje tako uporni, tako glasni i tako nepimereni.

Završavam dnevnik, telefon. Laušević iz Njujorka. „Juče ti ovde odsekoše glavu“, kaže mu Z. Laušević preneražen, zaćuta. „Ma, išao je ‘Boj na Kosovu’, Obiliću, opet ti odsekoše glavu na panju. Prvo tebi, pa Lazaru“. U razgovor se uključuje i supruga Anita, sa kojom se Žarko i upoznao na snimanju tog filma, bila je šminkerka. „Stalno šišam Žarka“, kaže Anita, „da bude spreman za Mišića“.

Ne znam šta im je svima, kao da ih je uhvatio neki neizdrž da što pre krenu sa tim snimanjem.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram