Piše Neda Todorović: Igra s đavolom

Mi, sa brdovitog Balkana najbolje poznajemo lice rata, a naše strepnje su zasnovane na onome što, za razliku od ostalih Evropljana, znamo iz nedavnog, ličnog iskustva. Ni ožiljci nam nisu izbledeli. Zar ponovo? Pa, vidim kako počinjem da žalim za dobrim starim vremenima korone koja polako odlaze u nostalgična prisećanja o boljoj prošlosti: kako smo samo u toplini doma trošili izgubljeno vreme, ćebe, kauč, filmovi, serije, kako smo maskirani u preskozorje odlazili u prvu prodavnicu i svraćali u obližnju knjižaru...I na sahrane smo se navikli. Ehhhh…A verovali smo da ćemo uskoro proslaviti primirje s covidom, da će nam se vratiti naš nekadašnji život kada skinemo mrske maske i udahnemo punim plućima. Ili s onim što je od njih preostalo. A taj doskorašnji život pod maskama nam se, iz današnje još turobnije perspektive, kada planeti preti nova, ratna panedemija nesagledivih posledica, čini normalnim, gotovo zanimljivo zabavnim. Nismo verovali, do pre nedelju dana, da od korone ima i nešto gore. Našli smo načine da se protiv nje borimo, da je posle dve godine stavimo pod kontrolu, pretvorimo u virus koji poznajemo i sa kojim nekako možemo dalje da živimo.I ovaj, kao svi ratovi iz prošlosti, ukazuje na krhkost civilizovanog sveta koji se, u danu pogubne odluke da umesto razuma progovori oružje, vraća u varvarstvo. Samo što sada postoji oružje za masovno uništenje. I što imamo lidere koji nisu pročitali „Zbogom oružje“ i koji veruju da je rat koji oni vode pravedan. Kao da je ikada postojao drugačiji nego „pravedan rat“. I kao da ratovi u prošlosti nisu pokopali i najmoćnija carstva. Jesu li svi oni ponavljači?A onda me ponovo pogađa neizlečiva podeljenost našeg naroda koji se, opet, svrstava u neke bezumne proruske ili proukrajinske pete kolone, koga sopstvene, tek zalečene rane nisu ni omekšale niti vakcinisale protiv svake ljudske patnje izazvane voljom za moći velikih sila. Za njih smo svi mi samo bezlično topovsko meso koje bez razmišljanja prodaje dušu đavolu.Juče sam, da bih predahnula od slika užasa sa TV ekrana, progutala tek objavljenu knjigu mog omiljenog norveškog pisca Erlanda Lua, „Pakao“ ( Geopoetika, 2022 ). Nema prigodanijeg naslova za ovaj trenutak. To je priča o tome da ni djavo nije tako crn kao što mislimo, da i on postaje samo čovek kada oboli od ljubavi. Tema romana je - ta opasna igra s djavolom. Sada osećam neku „multirezistentnu supermučninu“ kaju mi Lu pomaže da definišem ujutru kada odbijam da se probudim u strahu od današnjih vesti o ratu i rezulatatima pregovora. Autor mi pomaže da shvatim surovu bezosećajnost navijačkih masa sa društvenih mreža: „Kad ljudi pomisle da se bliži smak sveta ponašaju se još gluplje nego inače“.Eto odgovora na pitanja koja me pred novom pretnjom po opstanak sveta čine još ranjivijom nego što sam postala za ove dve teks vihorom prohujale godine.Bonus video: MilIon Ukrajinaca beži ka granicama

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milonukrajinacabeikagranicama-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3157273"]