Piše Neda Todorović: I Sveti Nikola u izolaciji

Sveti Nikola je i Zdravkova i moja porodična slava. Poštovanje radicije: sveća, žito, posna hrana. To je dan kada je Zdravko svake godine okupljao rodbinu, sa svih strana, iz Beograda, Novog Sada, Zagreba… Njih bar tridest petoro - decu i unuke svojih šestoro braće i sestara. I kada su dolazili moji. Sutradan, drugog dana slave, slavili smo paterice, sa kolegama i prijateljima. Ove godine, pošto mi i dalje živimo u samonametnutoj izolaciji, Zdravko ni svoje najbliže nije video bar tri meseca, došla su nam samo deca i unuci. Ostali su čestitali telefonom. Uvedeni su novi običaji koje je diktirala korona: odrasli su se testirali dan dva ranije, svi su, sem bebe Mirona, pa i šestogodišnji unuci Petar i Maksim, nosili maske, na vratima su se propisno dezinfikovali, izuvali, ni ljubljenja ni rukovanja. Nova tradicija? Švedski sto zamenio je uobičajenu slavsku trpezu, sedelo se u grupicama od po dvoje, troje. A opet, izgledalo je kao da nam je puna kuća glasova dece i smeha, osećali smo da su poštovani tradicija i običaji. I stari i novi.Nema nikakvog poštovanja ni tradicije ni običaja u činu, ponovnog, jučerašnjeg skrnavljenja grobnica četvorice narodnih heroja na Kalemegdanu. Šta je poruka desničara koji crvenom farbom uzalud pokušavaju da obrišu deo naše, zajedničke prošlosti? Ružan, nedostojan gest ostrašćenosti u toliko podeljenom društvu da ni panedmija korone, ni hiljade zaražaneih svakog dana, ni prepune bolnice, ni stotine preminulih, ne uspevaju da zaraćene strane dovedu do primirja, do dijaloga dostojnog pristojnih građana. Čujem da su osnovane i narodne straže koje će štititi spomenike od vandala.Novi soj korone, nastao sa one strane Lamanša, nova je pretnja koja dolazi u pomoć virusu koji još nema nameru da se preda. A novi soj stranačke omladine u srpskom parlamentu, bebine bebe, ipak drži do tradicije: maniri, sadržaj i način govora identičan im je kao kod njihovih predaka, ostrašćenih članova posleratne, komunističke omladine. Oni koji pamte 1948. godinu, kažu da su isto tako mlađani skojevci uglas govorili isti tekst i klicali voljenom drugu Titu i partiji kada je objaljena rezolucija IB. Bilo je to vreme poništavanja svake individualnosti, traženo je monolitno jedinstvo. Nije uopšte bitno što ovi, današnji omladinci nisu ideološki istomišljenici onih nekadašnjih. Ono što ne razumem u njihovom ponašanju je odsustvo svake mladalačke originalnosti. Radeći decenijama sa studentima znam da je lični stav, sopstveno mišljenje, individualizam, odlika svih dosadašnjih mladih generacija. A ovde toga nema ni u tragovima, kao da su im govori kopipejstovani."Uvek se podsmevam onima koji tvrde kako brane prava manjina, pošto je prava manjina pojedinac. Grupa neizostavno podrazumeva moralnu i intelektualnu cenu a kada je jednom plati, nemoguće je nadoknaditi gubitak. Grupa je ssma po sebi zlo. Osećaj pripadnosti grupi uvak radja nasilje. Ima nekih koji smatraju da se to može sprečiti prošitrenjem grupe u meri koja je moguća. Ali neki poput mene smatramo da se kroz život može ići bez kišobrana (podrške grupe, prim.autora ). Mnogo bolje idemo sami".  Na ovaj pasus nailazim u knjizi koju upravo čitam: Ožiljak, Sare Mese, višestruko nagrađivane španske književnice čija su dela prevedena na deset jezika. Pa, to sam i ja htela da kažem.Viberom mi stiže video koji, uprkos svemu, izaziva osmeh: tri ružičaste cifre 2020. imaju lica, ruke i noge kao junaci iz crtaća. Samo je nula jed zelena, u obličju virusa korone. Prva tri broja 202 vuku na jednu, 0 ih povlači na drugu stranu, začikava ih. A onda se pojavljuje 1, vadi špric sa vakcinom iz džepa i šprica 0. Ova, bežeći napušta društvo, a jedinica staje na svoje mesto – 2021. Srećna nova godina!