Piše Neda Todorović: Geografske širine čežnje

Moj nekadašnji kolega novinar, potom ambasador, objavljuje na fejsbuku fotografiju tek procvetalih visibaba u jednom dvorištu u Krunskoj ulici. Mnogo prijatelja lajkuje sliku: „Možda su požurile da oglase skoru promenu?“, pitam. I to je priča o čežnji, o želji da se ponovo osetimo bolje, o tračku optimizma, o odbrani od loših, lažnih vesti. Nostalgija za nečim lepim, dobrim, normalnim... u vremenu koje kao da je ukinulo pravo na nadu. „Objavite jednom na velika zvona izmirenja, pokajanja, blagovesti“ – pevala je Desanka Maksimović.Plaše me sve glasniji ratni bubnjevi na granici Ukrajine i Rusije. Zar je moguće da se, posle dve godine neviđene pandemije koja je odnela milione života, neki negde spremaju za rat koji može da ih odnese još? A strah, poznato je, ubija više nego svi virusi.Čeznem da živimo kao sav normalan svet, daleko od permanentnog predizbornog cirkusa u kome se disciplina ruženja naroda koji misli praktikuje u većini medija. Novinarstvo je postalo rasadnik užasa, straha, strepnje: krajnje je vreme da se ta profesija vrati na „fabričko podešavanje“. „Sve svoje političke, verske, nacionalne...stavove ostavite pred vratima ove slušaonice, tj. pred vratima ove profesije. Vi ste oči i uši građana, niste navijači“, ponavljali smo na svakom času tu elementarnu lekciju o profesionalnosti budućim novinarima - profesionalcima a ne podobnicima. Vi radite u novinarstvu, a ne u novinarstvu pod znacima navoda.Priželjkujem dostojanstven položaj prosvetnih radnika i lekara: mađu najneobrazovanijim smo u Evropi, bolnice nam izgledaju kao sabirni centri ratnog saniteta. Molim se za pravo da dišemo zdrav vazduh, a ne kancerogen. Da pijemo čistu vodu, a ne filtriranu. Da jedemo hranu sa naših oranica, umesto da bogatima isporučujemo rudu. Na delu je ubistvo domaće poljoprivrede: cene mineralnih đubriva povećane su tri puta, gorivo je dodiruje plafon od 200 dinara litar, mali i srednji farmeri ne mogu u to da se uklope.Očigledno je da se Orvel prevario, kako konstatuje pisac Frederik Begbede: 1984.godine bili smo slobodni. Ovo je ta, Orvelova 1984. Da li je moguće da osećam nostalgiju za tom bliskom prošlošću? Teši me saznanje - ako bih je osećala za nekom daljom, dalekom prošlošću, to bi već bili simptomi alchajmera.Nikad više – to je misao vodilja ovog mog ličnog političkog programa, kao uvoda u moguću renesansu. Ne mislim da nemam istomišljenike. „Neverica je, kako se ispostavlja, posebna vrsta verovanja“, piše Šubangi Svarup. „Koja je svrha vere ako čak ni bog ne može da stvori svet u koji ste verovali?“„Ove godine Sanremo je protekao u znaku grljenja. Zagrljaji kao povratak normalnosti. Poslije dvije godine zabrana“ – piše još jedan kolega s fakulteta, diplomata najvišeg ranga i političar iz Crne Gore. Moj utisak je da će ovaj Sanremo biti manje zapamćen po pesmi nego po tim izlivima topline koje smo se toliko uželeli.U to ime, poslala sam svim prijateljima s fejsbuka virtuelni buket mimoza. Obradovali su se kao da sam im poklonila beogradsko proleće koje svi žudno očekujemo.

Bonus video: Cvetković: Film "Prolećna pesma" udara u glavu i tamo gde se niko ne nada

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=cvetkovifilmprolenapesmaudarauglavuitamogdesenikonenada-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3109948"]