0
Kritika filma "Prva krava" rediteljke Keli Rajkart.
Na početku vidimo aforizam velikog romantičarskg pesnika i vizionara Vilijema Blejka: „Ptica, gnezdo; pauk, mreža; čovek, prijateljstvo”.
Potom pratimo devojčicu koja sa psom lunja šumom, njen pas počne da kopa na jednom mestu. Razgrćući zemlju, devojčica otkrije dva davno pokopana skeleta. I onda nas priča vraća u dvadesete 19.stoleća, u vreme prvih kretanja ka nenaseljenim američkim prostorima.
Film „Prva krava“ (122min.OnDemand Amazon) rediteljka Keli Rajkart (1965) snimila je po sopstvenom scenariju, zasnovanom na romanu Džona Rejmonda „Poluživot“. Iako je ovo sedmi film u karijeri ove autorke, dosad nisam imao prilike da vidim njene radove, jer nijedan se nije našao u ponudi naših filmskih festivala koji se diče pažnjom za nezavisne autorske projekte. Na njeno ime sam nailazio u kritičkim pregledima ozbiljnih analitičara koji su Rajkartovu svrstavali u dragocene prinove američkog filma. Početkom ove godine, Društvo američkih filmskih kritičara je proglasilo „Prvu kravu“ za najbolji film godine. I evo, sada kad sam ga odgledao, uz sve nagrade i priznanja koja je pokupio na silnim festivalima (pre svega, najviša nagrada na festivalu u francuskom gradiću Dovil, koji prikazuje svake godine najbolje američke filmove), slažem se da je reč o izuzetnom ostvarenju.
Ako utvrdimo da je ovo svojevrstan vestern, to traži malo razjašnjenje. Postalo je opšte prihvaćeno stanovište da je žanr nestao posle spageti vesterna. Ali kad se pogledaju filmovi „Kockar i bludnica“ Roberta Oltmena, „Pucnji popodne“ Sema Pekinpoa ili nedavni „Povratnik“ Alehandra Injaritua, „Biće krvi“ Pola Tomasa Andersona, onda unutar onoga što je u srži žanra (odnos civlizacije i divljine, preispitivanje Amerikane koja nije samo skup okamenjenih mtova), shvatamo da autori unutar žanra vesterna mogu da nađu nove stvaralačke izazove. Što se videlo na primeru „Mrtvog čoveka“ Džima Džarmuša (tamo je i junak koji nosi ime pomenutog pesnika Blejka!), „Jahača“ Kloi Žao ili „Hladnoće u julu“ Džima Mikla, sa sjajnim Semom Šepardom i Donom Džonsonom.
Uvodeći nas u vreme kad ka zapadnim, neistraženim prostorima hrle organizovane naoružane skupine, begunci od zakona, sirotinja koja traga za zlatom (mit o Eldoradu je najprivlačniji od svih neproverenih glasina), trgovci i lovci na dabrove i bizone, u jednoj od grupa zatičemo Kukija Migovica (Džon Magaro), koji svojim drugarima pretećeg izgleda i nejasnih namera služi kao kuvar (šumsko zelje i koja ustreljena životinjka). Pošto sa njima neprekidno dolazi do žustrih prepirki, on nastavlja sam, hraneći se šumskim plodovima. Naleće na kineskog mladića, potpuno nagog, u begu od družine ruskih doseljenika koji ga krive za izdaju, odvodi ga do svog skloništa, da mu presvlaku da se obuče. Posle izvesnog vremena oni se sretnu ponovo u nekom traperskom baru, Kong Lu (Orajon Li) ga pozove u svoju kolibu da popiju bocu viskija. Sprijatelje se, počnu da žive zajedno, Kuki (nadimak od zanimanja kuvar) mu predlaže da na lokalnu pijacu iznesu poslasticu (neka vrsta prženih krofnica sa prelivom), dobro im ide, jer traperi i ostali trenutni naseljenici okuse nešto što ih podseća na bolje dane.
Naprave oni dobru ušteđevinu, ali se prisete da bi poslastica bila jož raskošnija kad bi se dodalo malo mleka. Ali u naselju kravu odskora ima samo dobroćudni zemljposednik, neka vrsta kraljevskog namesnika (izvrsni Tobi Džons). Otkriju oni da je krava noću na otvorenom, bez ikakvog nadzora, i organizuju se da je krišom pomuzu. U prvo vreme ovaj plan prolazi, čak za namesnika naprave posebnu poslasticu kako bi ugostio svog prijatelja oficira. Ali jedne noći domaćica kojoj je odbegla mačka otkrije da se neko mota oko krave Ivi (tako je potpisana na špici!) krene potera. Kuki i Li u dramatičnom begu se pogube. Ipak, posle izvesnog vremena su opet zajedno, završnica je otvorena, prilično neobično za ovu vrstu filma.
Blatnjavi putevi, provizorne naseobine, gomile neobičnih i egzotičnih junaka, otkrivaju bliskost sa Oltmenovim pristupom u davnašnjem filmu „Kockar i bludnica“ (naši distributeri su tada mislili da izvorni naslov „Mekejb i gospođa Miler“ nije dovoljno privlačan!).. Čak se jedan od junaka tog filma, glavni progonitelj, glumac Žan Oberžonoa sada, posle pola veka, javlja kao ukleti starac sa zaštitnim znakom, živom crnom vranom, kao svojevrstan omaž uzoru.
Rediteljka Keli Rajkart, podvlačeći da sve svoje filmove sama montira i ne menjajući glavne saradnike ako ih nešto ne spreči, gradi svoj hipnotički način kazivanja, u punom kontrastu sa surovom podlogom koja odgovara tadašnjim uslovima života i predrasudama koje oblikuju duh vremena dok se ne pokaže druga strana medalje.
Ovde nema naknadne pameti, premda svi likovi imaju opravdanu logiku ponašanja, jer je to vreme samo nagoveštene zakonitosti. Ima mnogo nehotičnog humora, izvesnog hedonizma u kojem najradije uživaju oni koji nisu naviknuti na bolje. Prateći razvoj prijateljstva koje njene glavne junake održava da ne potonu u beznađu i bedi, rediteljka izbegava pomisao na homoerotska osećanja (korišćeno u sjajnom vesternu „Planina Broukbek“ Anga Lija), jer bi to pomutilo smer filma.
Posebna zasluga za lepotu svega prikazanog ide direktoru fotografije Kristoferu Blovelu koji se opredelio za klasični format slike (3.4), kao u doba nemog filma, a onda rasponom boja i dubinom prostora omogućio da sve dobija svoju magiju, svaka biljka, svaka zverka, sve do krave Ivi,i koja je obezbedila pravo da bude i u naslovu. Možda je autorka mogla da iskoristi neki privlačniji sklop u naslovu (Poput „Poslednji voz za San Dijego“, ili „Deset koraka do pakla“), ali to bi odudaralo od ideje da u filmu krava simbolički označava uspostavljanje vrednosti (mleka),kojom se u dolazećem kapitalizmu meri sve, do privatne svojine i banaka.
I naravno, glumci Magaro i Li, uverljivi do bola, kao i svi drugi. Nema tu nijedne prepoznatljive glumačke zvezde, sem onog epizodnog sa crnom vranom. Kakvo je to uživanje kad gledaš nova lica koja tek sada ulaze u krug najboljih!
Rekoh li, Keli Rajkard, Kloi Žao („Jahač“) i Greta Gervig („Male žene“) , kao i najnovija pobednica u Kanu (nisam još video, proverićemo i to), sve one ne vode bitku sa pripadnicima svog roda, kao u ženskom tenisu. Ne, one staju uz Skorsezea, Ridlija Skota, Vinterberga. I to nikoga ne sme da čudi.
