Kritika knjige “Moritati i legende“ Bohumila Hrabala (“Laguna”).
Kad sam pre petnaestak godina prvi put kročio u Prag, grad mojih snova (februar, pogodan agencijski aranžman, mimo udarne turističke sezone), prvog dana sam se na kraju duge šetnje usmerio ka legendarnoj pivnici “Kod zlatnog tigra“. U divno održavanoj ulici nekada jevrejske četvrti, video sam starinski ciferblat, bojažljivo kročio u kafanu i iznenadio se skromnim izgledom: stolovi i stolice, negde i klupe, sve u grubo rezanom drvetu, nikakav fensi dodatak, gosti sede raskomoćeni kao u nekoj seoskoj krčmi, unaokolo virtuozno vitlaju konobari sa do poda dugačkim keceljama i sa grozdovima džinovskih krigli u svakoj ruci.
Zbunjeno sam se osvrtao, nisam neka kafanska ptičica (nikad alkohol, sem ritualno, pola čaše vina u porodičnom okruženju). Prišao mi je jedan od konobara i odveo me do stola za kojim je već sedeo neki svet. Ovde je uobičajeno da svako ispija svoje piće, ljudi sede i do neznanca, razgovaraju po želji i potrebi. Narodna demokratija.
Tek što sam seo, bez ikakve porudžbine, ispred mene se već našla džinovska krigla puna penušavog piva. Podrazumeva se da se zbog toga došlo. Malo sam se prepao, ovoliko piva u stranom gradu, ali šta ću! Srkutao sam polako, gledao unaokolo, ništa posebno, osim što sam na zidu ispred mene ugledao grupni portret, načinjen u starom građanskom stilu, sa tridesetak ljudi ozbiljnog lica, svi snimljeni s pogledom u kameru. Kao što se za večnost beleži naš sinod.
Odmah sam ih prepoznao: Havel, Škvorecki, Kundera, Mencl, Paser, Masarik mlađi, Hašek, Čapek… Prva liga češke kulture iz nekoliko generacija. A u središtu, kao patrijarh sedi veliki sejač češkog humora, ozbiljan i zabrinut: Bohumil Hrabal. Za njega je Milan Kundera rekao da je najveći češki pisac, reči koje obavezuju.
Neke nisam prepoznao, nije ni čudo, ali imam utisak da niko nije zalutao među ove svate. Nikakav potpis, niti tekst o sadržaju i junacima portreta, ko prepozna, dobro je. Primetih da jedini ja obraćam pažnju na ovu sliku dimenzija dva puta tri metra (nisam siguran oko veličine, pogotovu posle toliko godina). Neki gosti ove pivnice verovatno dolaze često i to je za njih samo deo nameštaja, možda došli samo da popiju pivo, šta bi drugo. Nisam ni primetio da sam ipak sa pivom došao „do dna“, i odjednom, prileće kelner i odmah spušta novu kriglu. Uplašen, rekoh mu, ne, molim vas, a on me upita: da li nešto nije u redu! Bio je čovek tek nešto mlađi od mene, i razumeo je moj engleski.
Rekoh mu da su mnoge knjige posvećene ovom „Zlatnom tigru“ i da sam svratio kao skromni hodočasnik. Pokazah ka slici i upitah, kakvi su gosti bili ovi ljudi, da li je bilo ponekad nekog ispada, umetnici ponekad preteraju (ovo rekoh pomišljajući na srpska koškanja i hvatanja za gušu, u beogradskom Klubu književnika, dok su pisci uopšte dolazili na to mesto). Nikad, dobih odgovor, bili su kao svi drugi gosti, ništa posebniji, i svako je uredno platio sebi piće. Ovo je ipak bio, kako su sami tvrdili, mali hram demokratije.
Prema svedočenju piščevih prijatelja, Hrabal je 1995. Prestao da dolazi do „Tigra“, zaključio da više nema razloga da piše, a posle smrti žene s kojom je proveo mnoge decenije, povukao se u sanatorijum na ivicu grada. Žalio se prijateljima na bolove. A onda je stigla vest da je 4. februara 1998. nehotično pao sa simsa na petom spratu dok je hranio golubove. To je ocenjeno kao zvanična verzija. Svi poverljivi prijatelji su ubeđeni da je skokom odabrao svoj oblik slobode.
Gorkom ironijom sudbine, 39. tom sabranih dela Bohumila Hrabala, izašao je tek u martu, kasnio je zbog nekih nevolja u štampariji – dva meseca. Zla kob, pisac nije doživeo da stavi ovu ediciju u svoju biblioteku.
Uostalom, u nekolikim njegovim knjigama junaci sami biraju skok u nebo. Ima toga i u knjizi „Moritati i legende“.
A onda su prijatelji umesto spomenika odabrali ovaj grupni portret za zid njegove omiljene radionice. Hrabal je tvrdio da je odlazio domu svom na pisanje pošto bi „Kod zlatnog tigra“ odslušao sve svoje neznane junake sa margine, običan svet čiju je kovnicu neobuzdanog duha sledio svim svojim bićem.
Bohumil Hrabal (1914-1997) je imao tu zlu sreću da doživi (i srećnim slučajem preživi) dva svetska rata, dva napada na njegovu domovinu (1939. nacisti prisajedinjuju Čehoslovačku Hitlerovom Rajhu, tridesetak godina kasnije – 21. avgusta 1968. ruski tenkovi sa pridruženim snagama Varšavskog ugovora još jednom „oslobađaju“ zemlju od pokreta unutrašnje demokratizacije nazvanog Češko proleće). Dva totalitarna režima – nacistički i staljinistički – nanela su mnoge patnje, stradanja i ljudske žrtve, a vidne tragove prepoznajemo i u Hrabalovoj biografiji.
Studije prava na Karlovom univerzitetu prekinuo je upad Hitlerove armije i dovođenje za gubernatora – nacističkog „krvavog“ generala Hajdriha. Osetivši da sa novom vlašću nema šale, on tada odlazi u Nimburg, gradić u kojem je odrastao (tu mu je otac bio upravnik pivare), radi u pivari, potom kao magacioner, notar i radnik na železnici (postavljao je pružne pragove), u završnim ratnim godinama polaže kurs telegrafiste, obavlja posao otpravnika poslova u Kostomlatama (kakvo simbolično ime!), gde u oba smera ispraća nemačke ratne konvoje (o tome je sve zapisano u čuvenom romanu „Strogo kontrolisani vozovi“, po kojem je Jirži Mencl načinio film nagrađen Oskarom 1967.)
Posle rata završava studije prava, doktorira, ali ubrzo nakon toga, obnovu Masarikove demokratije nasilno prekida preuzimanje Staljinovog modela jednoumlja. Sledećih petnaestak godina radi kao agent osiguranja, trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. služi u čeličani, ali napušta ovaj velelepni posao pošto mu jedna metalna štangla lomi lobanju i nekako jedva uspeva da opstane. Od 1958. radi na sakupljanju stare hartije i rezalištu odbačenih (čitaj, cenzurisanih) knjiga u Rezervama sirovina u Pragu (o tom poslu ostavio je neodoljiva svedočanstva u svojim knjigama „Suviše bučna samoća“, „Nežni varvarin“ i „Klubovi poezije“). Zatim je u praškom pozorištu bio radnik na kulisama i statista. Kad su ga 1988. pitali u Americi da li će ovu baroknu životnu putanju opisati u memoarima, odgovorio im je: ono najvažnije iz mog života već je ispisano u mojim knjigama.
Iako je od 1938. neprekidno pisao, svoje rukopise je krio po bocama koje je zakopavao u bašti. Počeo je da objavljuje knjige tek 1962. i do 1969 postao više puta nagrađivan i neverovatno čitan.
Već prva objavljena knjiga „Biseri na dnu“ (1963) doživela je dva izdanja, potom i uspešnu ekranizaciju, slede „Pričalice“ i „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), „Strogo kontrolisani vozovi“ i prozni rukopis „Oglas za kuću u kojoj ne želim da živim“ (1965). Zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ (1968) zaključuje ovaj prodor u vrh češke književnosti.
Posle upada sovjetskih tenkova u Prag i zavođenja strašne diktature, deo čehoslovačkih pisaca, filmskih ljudi i intelektualaca odlazi na Zapad (Kundera, Forman, Škvorecki, Paser, da pomenem samo neke), ali deo ostaje u zemlji, povlači se u ilegalu, voljno ili prisilno. Hrabal nije odobrio „rusko oslobađanje“, ponovo obavlja neke uzgredne poslove da porodica preživi, ali ipak, posle izvesnog političkog popuštanja diktature 1975 (zvanog nehotično ironično – normalizacija), dozvolio je vlastima da se njegove knjige objavljuju u cenzurisanom vidu. Istovremeno omogućio da celovite verzije tih knjiga izlaze na Zapadu, sa lukavom napomenom „bez dozvole autora“. Tako je objavio više knjiga, među njima i „Služio sam engleskog kralja“ (još jedna divna ekranizacija Jiržija Mencla).
Zbunjivao je čitaoce i kritičare jer je neke knjige više puta prerađivao i menjao, no čitaocima to nije smetalo, pa je jedna od njegovih knjiga objavljena 1987. u prvom tiražu koji je munjevito razgrabljen – 140 hiljada primeraka. Tako je ušao u legendu.
Velike tiraže i priznanja doživeo je i u zapadnim zemljama, predlagali su ga za Nobelovu nagradu, a na pomen ove mogućnosti odgovarao je u svom stilu: nema od toga ništa, ja sam previše jednostavan pisac za one švedske glavonje.
Zbunio je čitaoce italijanskog časopisa Europeo izjavom: „Papa Vojtila je moj dvojnik. A možda sam ja njegov dvojnik“. Odista, ličili su kao jaje jajetu.
Kod nas su, dok smo svi bili jedna zemlja, prevedene sve bitnije knjige, a posebno je dragocena zbirka priča „Svaki dan čudo“, objavljena 1982 u Sarajevu, u kojoj je pisac dozvolio izbor najboljih priča iz pet njegovih knjiga. Posle objavljivanja prevoda sjajne knjige „Domaći zadaci iz marljivosti“ (1988, Gornji Milanovac) nastaje za nas velika, neobjašnjiva pauza.
Punih tridesetak godina nema novih prevoda i izdanja Hrabalovih knjiga (tek ih nema u antikvarnicama, jer ih se poštovaoci Hrabalovih knjiga nerado odriču). I tako je na opšte iznenađenje nedavno prvi put objavljena Hrabalova zbirka priča „Moritati i legende“ (206 str. izdanje „Lagune“), u prevodu sa češkog Aleksandra Ilića, dugogodišnjeg profesora svetske književnosti i našeg najboljeg poznavaoca češke književnosti i kulture. Profesor Ilić, uzgred i naš sjajni ambasador u Češkoj posle 5. oktobra, neposredno po objavi knjige iznenada je preminuo, a u našoj kulturi očekuje se da i prevodioci porade na marketingu za knjigu.
Vreme prvog objavljivanja ove zbirke priče ne ukazuje da je ona napisana nakon ranije objavljenih knjiga, to čitaocu više nije ni bitno, jer njen značaj i draž leže u utisku da su u njoj iskazane sve suštinske sastavnice piščeve poetike. Najpre je tu neophodan humorni ugao pogleda na svet, ponekad u nehotičnoj trapavosti njegovih junaka, a ponekad i u žestokom sudaru sa tragičnim okolnostima u kojima padaju ljudske glave kao gnjile kruške.
Ova humorna komponenta, diskretno provučena kroz iskaze junaka, ili u prvom licu (kad pisac i sebe tretira kao sudeonika u ovoj smešnoj zavrzlami), nikad ne koristi žestoku polemičku parabolu prema surovoj stvarnosti. Naglasak je na slučajnim ispovestima na pijaci, seoskom vašaru, u pivnici i li berbernici, junaci skromnih životnih zahteva gonjeni su neizbežnom potrebom da o svemu govore, da imaju „mišljenje“ pre nego što glava odradi neke neophodne logičke operacije. Ali koga je to briga.
Kao u kultnom Floberovom romanu „Buvar i Pekiše“ Hrabalovi junaci, mesari, berberi, apotekari, činovnici sa smernim zaduženjima, govore i govore, sve se to odvija sa ozbiljnom zabrinutošću za život u blizini ili u svetskim okvirima, i to deluje neverovatno zabavno, jer ovi sejači ovejane suštine (da upotrebim sretan izraz Vinaverov) nisu svesni koliko je to sve u suprotnosti sa velikim žrvnjem istorije koji ponekad melje bez milosti.
Hrabal je u naslovu istakao dva pojma od kojih je jedan (morijat) malo poznat, a u predgovoru i završnim napomenama nam se ukazuje da je reč o legendama koje su nakon višestruke obrade u jezičkim varijantama (uvek subjektivnim i nepouzdanim) prerasle u jezive i krvave priče sa ponekad tragičnim posledicama. U morijatima javlja se ponekad poimence i sam Hrabal, imenom i prezimenom, navodi kletve i pretnje koje mu upućuju čitaoci, naglašavajući da komunikacija sa čitaocima nakon prvih objavljenih rukopisa nije bila istoznačna i bez „prekida na trasi“. Ali to je samo dodatni ukras, koji ne remeti melanholičnu sliku ljudskih života koji izazivaju humorne odjeke bez namere.
Ne moram ni da kažem kakvo je uživanje pratiti junake koji započinju priče o sebi u drugima, sa obaveznim ali nehotičnim preterivanjima, njihova imaginacija se neosetno utapa u nadrealističku bujicu reči, s povremenim lirskim prelazima, o kojima pisac vodi računa. Hrabal čuva i poštuje svoje smešne junake, jer u njima prepoznaje i sebe. To mogu samo veliki književni zabavljači.
U „Legendi o Lamercovima iglama“ unutrašnji pripovedač govori o svom putovanju u Ameriku s namerom da prijatelju, uspešnom krojaču, kupi čuvene Lamercove igle za šivenje. Batrga se on po Americi, traži igle nekolikih dimenzija, sreće ljude s kojima mudruje o patnjama i radostima sveta, a kad se, čemeran, vrati neobavljenog posla (igala tamo – nema pa nema), od svoje žene dozna da ona ima u svojoj ostavi obilje ovih igala. Samo nije na vreme pitao.
U priči „Majski moritat ili bila je tiha majska noć“ govori se o zabačenoj železničkoj stanici u Kostolamama, kroz koju tokom ratnih godina prolaze Hitlerovi ratni konvoji u oba pravca. Kraj rata je blizu (samo što nije), osoblje stanice istakne crvene zastave umesto nacističkih krstova, prerano, pa moraju da se izvinjavaju Nemcima spremnih da streljaju izdajnike. Potom, kad stignu ruske trupe, osoblje dobija rečnik sa obaveznim propagandnim vokabularom, u slavu velikog vođe Visarionoviča.
Slične zgode nalazimo i u najdužoj priči „Legenda o Kainu“, nemački vozovi prolaze, buntovni diverzanti dižu delove pruge, a nemački komandanti dovode voz koji odmah po otkriću da su šine nestale, rekonstruišu taj deo pruge! Delove ovih priča Hrabal je već ranije uklopio u roman „Strogo kontrolisani vozovi“, što je i kasnije radio, sklapajući delove dva romana u novi sa smernim naslovom „Klubovi poezije“ (objavljen u časopisu „Pismo“), o starcu koji ceo vek provodi u rezalištu starog papir, gde stižu i neke odbačene i cenzurisane knjige, Kantove i Novalisove, on ih čita i komentariše poruke načinom koji izaziva humornu setu.
Dvanaest priča u ovoj knjizi, isto toliko poziva da se zaroni u čudesni svet tužnog zabavljača Hrabala.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare