Piše Ivan Tokin: Uspavanka

Neverovatnim spletom okolnosti desilo se da juče, u subotu predveče, ostanem sam kod kuće.

U dvosedu, ispred televizora na kome je počinjao film koji sam više puta gledao, ali sve nešto na pola, nikad od početka kraja. Ko zna koliko taj film ima verzija. Ovo je bila verzija od sat i po, dakle neka kraća. Radi se o filmu Valhalla Rising, koji je režirao Nicolas Winding Refn, a glavnu ulogu igra Mads Mikkelsen. Svašta sam čitao o tom filmu, prilično je osporavan, kao puno je umetničarenja, pa dosadan je, nepotrebno dugački kadrovi, pa kao već je to sve viđeno samo bolje i takve stvari. Dobro, neki kažu i da je odličan film, i oni imaju svoje razloge. Danas sam odgledao tih sat i po, u komadu, malo presečen reklamama. Slažem se i sa ovima kojima se sviđa i s ovim drugima, što se mene tiče svi su u pravu, ali meni se film sviđa i to ne da mi se sviđa nego sam oduševljen. Kad govorim o filmovima, ja često umem da kažem ovo ili ono o režiji, fotografiji, glumi, priči i uopšte, čovek ponekad kad me sluša, mogao bi da stekne utisak da znam o čemu govorim, i uglavnom je tako, sve umem a objasnim zato mi se sviđa i zašto ne, šta bi moglo da bude bolje a šta je, na primer, sramotno loše.

Ovaj film mi se mnogo sviđa, oduševljen sam. Glavni lik nema jedno oko i ne progovori ni jednu jedinu reč tokom celog filma. Taj lik ne govori. Mnogo se dobro bije, smrtonosno. Odlično izgleda, da sam žensko, ili drugačije muško, mislim da bih se zaljubio. Razmišljajući o tom liku, ne izgleda mi da je spreman ni na kakav partnerski, ljubavni odnos, koji bi uključivao zajednički život, odlazak na letovanje i takve stvari, mada, nikad se ne zna. Taj tip mi se sviđa jer ima neka svoja posla, ima jasne principe i drži ih se kao pijan plota. Ja bih voleo da budem isti takav, zato mi se sviđa lik, i film. Mislim da taj kao što ubija a da ne trepne, isto tako bi voleo, a da ne trepne. Ubija kao car i verovatno isto tako voli, samo su mu u tom njegovom životu podeljene ovakve karte.

Odlično se osećam dok gledam taj film, i gledaću ga dok sam živ, jer kao da je to bazična atmosfera u mojoj glavi, u meni, u mom biću, mada, gledajući kako živim, ne bi se reklo da mi takvo nešto prija. Znam, ja vam sad pišem o filmu koji možda niste gledali i nikad nećete ni gledati, ali ko će ga znati, možda jeste, i možda ćete. Ali nisam zato seo da vam pišem.

Kad se završio film, kuća nam se opet napunila, vratili su mi se žena i dete, i ženina sestra, na latinskom svastikus. Kupali smo dete a dete me je više puta pogledalo, okrenulo se posebno da me pogleda. To dete, naše dete od šest meseci, ponekad gleda kao da ima šeststo godina, pogleda me ispod oka i ja se smrznem, vidim svoj pogled, i vidim pogled Madsa Mikkelsena iz ovog filma, tog ubice što gleda jednim okom, jedinim, i onda mi je malo teško, jer znam taj pogled, i znam šta on znači. Taj pogled znači sve najbolje i sve najgore na svetu, taj pogled znači potpunu posvećenost nečemu, i ne haje za dobro i loše, haje samo za svoj osećaj, i za ispunjenje svoje želje, koju tretira kao svetinju, jer takvom biću, njegova želja jeste svetinja. Ali šta ja, u stvari, znam o svim tim stvarima? I nisam zato seo da vam pišem.

Hoću da vam kažem da posle svega ovoga, kad smo se spakovali u krevet, nas troje, obična porodica s malim detetom, kad je sve utihnulo, njih dve su spavale a ja sam gledao u plafon i hvatao me je san ali nisam mogao odmah da zaspim, čekao sam nešto i to nešto sam dočekao. U hodniku, na stepeništu zgrade čula se buka, koraci, tih pa glasan razgovor, pretnje, poznato krčanje motorole, pa opet koraci, trčanje, i onda jedan vrisak. Sve se približavalo našim vratima, i onda se udaljavalo od njih, Doplerov efekat je radio svoj posao, a ja sam bio spokojan. Znao sam da niko mene ne traži, ili bar ne znaju da sam to ja, mislio sam se, sigurno mogu da pozvone na naša vrata da pitaju za nekog drugog, ali neće pitati za mene, to sam znao, i uživao sam, nisam se radovao tuđoj muci, radovao sam se svom spokoju. Nisam bio siguran da nisam kriv, jer ja jesam kriv, ali bio sam siguran da oni to ne znaju, i onda nek trče po stepenicama, to mi je najlepša uspavanka.