Ivan Tokin: Skoplje - Beograd

Trebalo je ja da vozim, a nisam. To se skoro nikad ne dešava, o tome se nikad ni priča, prosto ja vozim. Ali ne danas. Ono što je bilo isto kao i uvek je da o tome nismo pričali, ja sam krenuo ka vozačevim vratima, ona je stala ispred mene, uzela mi ključeve iz ruke i pokazala mi glavom da idem okolo, na suvozačevu stranu. Obišao sam auto, smestio dete u sedište i vezao se.Žena je vozila kao u snu, bez žurbe, kao što sam ja planirao da vozim, samo što nisam, nego sam mogao da gledam šta se dešava oko puta, kroz tu teritoriju koju sečemo dosta puta godišnje. Žena mi je rekla - Eto, to sam htela, da vidiš kako je lepo. Lepo je i noću, ali vidi kako je po suncu.Ja u stvari znam samo put, kako idu krivine, gde su pumpe i gde ima šta da se jede. A sad sam video svašta.U grdeličkoj klisuri nema ljudi, samo automobili, asvalt pod točkovima i beton u prozorima. Dugački tuneli u kojima nema muzike, jer slušamo samo radio. Kažem joj devojko dobar ti je ovaj put ali muzika ti je grandž. Devojka mi kaže da sam najbolji suvozač koga je imala. Mislim se pa najbolje da nisam, ali neću da se raspitujem za ostale suvozače. Na uskom putu smo kroz klisuru, a uzak put kroz klisuru nije za ljubomorne scene, ili bar ne s detetom u kolima. Inače bih tražio imena, prezimena, adrese i brojeve telefona suvozača da ih provozam ja malo.I skoro odmah posle nanizanih tunela, njih trojica na dugačkom i uskom pojasu nasipa, tinejdžeri, pored vode koja nema ime, osim verovatno nekog najlokalnijeg, i jedan pas. Jedan momak nosi dugačak štap, dvojica su goli do pojasa, i onda ih prođemo, ali ja ih i dalje gledam, pored Misisipija, s nekim Indijancima, i još pasa im se pridružilo, trče, kupaju se u Misisipiju, Tom Sojer jedan je od njih ili njegov najbolji drug, Haklberi Fin je isto tu negde, daleko iza nas, u visokoj travi, u dnu nasipa, hvata žabe za večeru.Onda ništa, ništa, ništa, ništa, i onda livada s leve strane, mislim livada, pri toj brzini u tom okruženju, to je nepregledna površina prekrivana pokošenom travom koja se pruža do horizonta, po kojoj trče dva psa sličen veličine, kao lovački, trče stomacima po zemlji, dve linije koje se produžavaju ka mestu gde će onima koji ostanu na ovom mestu zaći sunce.Videli smo ovce, najviše ovaca, pa krave, kozu nijednu, svinje samo po prikolicama. Stali smo u tri kafane, sve sam ja insistirao, zbog deteta, da se ne vozi toliko neprekidno, taman da se pripijem, da se stavim pod odgovarajući gas, da mi se našteluju prsti da traže prave radio stanice. Moje pijanstvo nije naišlo ni na kakvu osudu, verovatno zato što sam najbolji suvozač.Na primer, mogao sam da vrtim lokalne radio stanice, mogli smo da čujemo šta se dešava tamo. Između ostalog, na Radio Moravi dešavala se emisija tokom koje se uz prigodne pesme pozdravljaju voljeni i šalju im se čestitke povodom važnih događaja. Dedi Radomiru dug i srećan život želi unuka Kimberli, pesmom Dedina unuka lepa kao lutka, nikoga ne gleda kad je kraj nje deda. Onda ćerke Dušica i Goca, ali uleteli smo u neke smetnje pa ne znam koja je pesma bila u pitanju, mada slutim da se radilo o Šumadiji. Tastu Radomiru dug i srećan život poželeo je i njegov zet Irfo, uz pesmu, o Bosni i Šumadiji, izvinite ali opet nisam uspeo da zapamtim tačan naziv pesme, ali zet poziva Šumadiju da zajedno zapevaju pesmu što iz Bosne stiže. I znam na kraju pesme, svako bi mogao da čuje Irfa kako peva - Primi pozdrav, Šumadijooooo. - Tati Radomiru srećan rođendan i sestri Goci prijatno popodne poželela je njihova Duška, uz pesmu o trešnjama kakve su nekad bile, i sećanja na tikve kao grudi, takva nam je Šumadija ljudi. Na kraju rođendanskog ciklusa dede Radomira, opet se javila unuka Kimberli, pesmom s refrenom - Ima deda unuku, kao zlatnu jabuku, kad me gleda, kad se smeje, mene sunce greje.I dok se posle Laste isključujemo ka Konjarniku, da bismo pored Baneta i preko Krsta otišli kući, čujemo sa zvučnika da se rakija leči vinom, marihuana kokainom, a sve ostalo Severinom.Živeli!