Piše Ivan Tokin: Situacija

Portali, društvene mreže, vesti, analize, analize analiza, tvrdnje, intervjui, demanti. Struka i stručnjaci, stranke i vanstranačke ličnosti, strane i domaće službe, popovi i raspopovi, ubačeni elementi, izbačeni elementi, uhapšeni elementi, izbori, protesti, uzroci i posledice. Ko više krade i laže? Naši ili njihovi? Ko su naši? Naši izgledaju kao nekad njihovi. Njihovi izgledaju gore nego ikad, pogotovo ako su sad to naši. Protiv koga smo? Za koga nismo? Šta će biti na jesen? Šta će nam jesen? Nemamo pojma. Ko ima pojma nek nam javi odmah.

Kako ih nije sramota? E to je, što se mene tiče, glavno pitanje – Kako ih bre nije sramota? Šta god da podrazumevamo za političare i njihove ulizice svih profila, zvanja i struka, ovako otvorena bestidnost, oholost, i uopšte, apsolutizacija svega lošeg, to mi je ipak neočekivano, u ovoj meri. Oni ljudi stvarno imaju obraz kao đon, a ja imam sto godina i svašta sam video ali ovo je baš ludnica. Sve zajedno, i naši i njihovi i ovi između, kao da im je samo korona falila, taj dodatni pritisak, to još malo koje ih je ostavilo bez minimuma kontrole, valjda ni oni više ne znaju kako da se dokopaju svega što bi hteli, a hteli bi sve, kao i uvek, i sad svi lovci u mutnom su krenuli u lov, ali izgleda da je toliko mutno da se ni oni ne snalaze, decenijama sticane veštine rade protiv njih samih, međusobno se ne prepoznaju, pa otimaju i sami od sebe. Izgleda da su sad i vrane vranama krenule oči da vade. Kao što je, na primer Fejsbuk, omogućio svakome da pijan u pola noći prikaže svim svojim kontaktima sav svoj kretenizam u prirodnoj veličini, tako je ova korona sitiuacija dovela do toga da možemo da budemo svedoci ogoljene istine o mnogim ljudima. Svi žure da što pre kažu šta imaju, da ih neko ne prestigne, i odlično im ide. Ranije, da bismo mogli nekoga da shvatimo ozbiljno, bilo je potrebno da se ne sećamo šta je bilo pre deset godina, a sad moramo da zaboravljamo na dnevnom nivou, mada nekad ni to nije dovoljno.

A mi? Mi treba da preživimo i da se jednom za svagda opametimo, da se pravimo da nismo primetili da više stvarno ne znaju gde im je dupe a gde glava, da ih lažemo da su nam jedni super a drugi nisu, da se pravimo da im verujemo, da kao navijamo i sekiramo se kad naši gube, da ih gledamo kao spasioce, i da sačekamo, da dočekamo posmatračke misije ili neke, bilo koje okolnosti, da ih razvrstaju u pozicije i opozicije, da ih spakuju u koalicije, da se međusobno pokradu i osakate i da ih ta njihova mutna voda odnese sve zajedno u… U neku žabokrečinu, u neko slepo crevo istorije, u njihovo prirodno okruženje, tamo gde im je mesto.

Mnogi žale što u opoziciji nema nekog novog, čistog vođe, nekog da mu verujemo, neko neuprljan nam fali, da nas povede, neko harizmatičan, da uokviri i usmeri protest. Neko novo lice, je l da? E pa ja nisam za takvo lice. Nisam za harizmatično lice, uopšte nisam za harizmatične političare. Što se mene tiče, harizma je za kapitena fudbalske reprezentacije, ili košarkaške, za sportiste, potrebni su nam i harizmatični umetnici, prosvetni radnici, frontmeni rokenrol bendova, potrebni su nam harizmatični prodavci na pijaci, predsednici kućnih saveta, lekari, kuvari, konobari, novinari, didžejevi, igračice oko šipke, vlasnici kafana, obični ulični hodači, đubretari, ponoćni šetači pasa, mesari, krojači, poslastičari, lepotice s naslovnih strana, kustosi, poljoprivrednici, filozofi, televizijski i radio voditelji, i uopšte, normalan svet, i ne kažem da takvih ljudi nemamo, samo kažem da nam je harizma potrebna svugde osim kod političara. Evo sad kad ih pogledam, ne samo naše, nego i tuđe, sve je to neka ekipa, s izuzecima koji su ubijeni ili potrvrđuju pravilo, s kojima nismo hteli da se družimo u školi ili na fakultetu, a naročito na poslediplomskim studijama. Političari treba da budu vredni vršioci dužnosti određenih funkcija, i nemam ništa protiv da budu odlično plaćeni našim novcem, ali moraju da budi smenjivi treptajem našeg oka. Ne treba da nas zanimaju njihova imena, jer oni postoje zbog nas, a ne mi zbog njih.