1
Ovih dana dok se vozim svaki čas vidim znak za Sirig. Vozim se po Novom Sadu i okolini nekim svojim poslovima i svako malo - Sirig. Kako mi je povodom tih znakova palo na pamet da idem u Sirig na šišanje, nemam pojma, samo mi se postalo jasno da to treba da se desi. Nisam imao pojma ni da je tako lako naći Sirig, a lako sam ga našao. Pratio sam znakove i stigao. Što se mene tiče, Sirig je mogao da bude i neko mesto koje se teško nalazi, kao lako je ne možeš da promašiš, a ono u stvari trista puta levo desno i nikad da stigneš. Ne, ne, nije to ovaj slučaj, ovde je samo pravo i tu si, u Sirigu.
Za šišanje sam morao malo da se snalazim. Prvo sam našao crkvu, nju nije bilo teško naći u ravnici, pa sam onda tražio kafanu u centru i nisam je našao. Provozao sam se još malo na sreću i nisam našao frizera. Vratio sam se do crkve i parkirao se. U blizini je bila pekara, neki kafić i ništa više, osim kuća i poneke zgrade. Mislio sam da uđem u kafić i pitam ali sam se prvo motao oko crkve, jer ja kad bih bio frizer u Sirigu i ako bih mogao da biram gde će da mi bude salon, prvo bih birao blizinu kafane, a ako nema kafane, onda pored crkve.
Našao sam ga skoro u crkvenom dvorištu, jedan zid ih deli. Frizerski salon je u prizemlju trospratne zgrade, mali, uvučen da se skoro ne vidi s ulice, s urednim izlogom i malo izbledelim natpisom – Muški frizerski salon. Majstor je šišao jednog gospodina, kad sam ušao ugasio je mašinicu, svi smo se javili svima, ja sam rekao da bih da se šišam, majstor je rekao da može a ja da ću sačekati napolju, i izašao sam.
Duvalo je, na glavu sam stavio kapu i preko nje kapuljaču, nisam imao čarape ali to mi nije smetalo. Gledao sam crkvu, izlog salona i izbrojao sam spratove na toj zgradi što vam kažem da je trospratnica pa sam ušao. Nisam odmah ušao jer sam mislio da sam mnogo novi tu, a oni su sigurno domaći, pa da ih ostavim malo na miru, a ušao sam da bih ih ipak malo čuo šta pričaju i razgledao salon pre nego što sednem na stolicu. Na stočiću ispred stolica za čekanje bila je kesa sa cigaretama, možda ih je bilo dvesta ili trista, gole cigarete, nepakovane, osim u tu običnu kesu. Na zidu dva kalendara, jedan sa zgodnim mladim devojkama, ova novembarska se naslonila na haubu automobila a odevena je za fitnes trening, i drugi, deo reklamnog materijala za menjačnicu koja se zove Buksna.
Majstor i gospodin kojeg je šišao razgovarali su o orezivanju drveća i klanju svinja. Gospodin treba da mu oreže voćke i da mu sredi svinje koje majstor planira da kupi. Gospodin je majstor za orezivanje ali ume i sa svinjama, a ispostavilo se da nije tako lako naći ljude koji će zaklati svinje, ošuriti ih, odrati i onda obraditi meso, kažu da danas jedni kolju, drugi šure i deru, a treći tranžiraju. Ako majstor ne bude našao nekog kompletnog mesara, orezivač će mu to završiti, tako su se dogovorili.
U salonu su dve stare ali odlične stolice za šišanje. Ja sam seo na prvu do ulaza. Majstor me je pitao kako, ja sam mu rekao da mi je kosa porasla i da nemam neke posebne želje, samo da bude kraće. Majstor nije bio zadovoljan mojim odgovorom, video sam po tome što je zastao i gledao u moju kosu, i ostao u tom položaju neko vreme. Nije radio glavom levo desno ali kao da jeste, osetio sam da je nezadovoljan mojim odgovorom, pa sam mu rekao da bih voleo sa strane trojku a gore koliko može preko prstiju i možda malo duže, i da mi ne krije zaliske, nego da bude tako je kako je. To je već bio pravi odgovor na njegovo pitanje pa je počeo.
Razgovarali smo o životu u Beogradu i o životu u Sirigu, i u Novom Sadu, i u Batajnici gde majstor ima rodbinu. Sirig je osnovan 1926. godine, naseljeni su dobrovoljci iz Prvog svetskog rata, odavde i odande ali uglavnom Srbi, ali bilo je i drugih. Sirig ima oko tri hiljade stanovnika. Nema pravu kafanu. Ja sam baš iz Beograda, tamo sam se rodiio, i moji roditelji, mada njihovi nisu. U Beogradu se šišam u starim frizerskim salonima, ili onim koji tako izgledaju. Cene su, tamo gde se ja šišam, slične kao ovde u Sirigu, ali u salonu u prizemlju zgrade u kojoj živim je dve i po hiljade, i mora da se zakazuje. Majstor mi je onda rekao – Dobro šišanje nikad nije skupo, a loše uvek. – Rekao mi je i da mu je drago što sam mu ipak rekao kako želim da me ošiša, jer čovek treba da zna kakvu frizuru hoće da ima, i rekao mi je da to utiče i na sve ostale aspekte postojanja, kao i sve drugo.
Rekao mi je da poznaje jednog snimatelja iz Beograda pa ga je zanimalo da li ga i ja poznajem. Ispostavilo se da ga poznajem, odnosno da sam ga poznavao, jer je umro. Baš tog snimatelja, iz te generacije, poznavali smo obojica. Nije nam bio veliki prijatelj, ali eto, nas dvojica u Sirigu danas, poznavali smo tog čoveka.
Ja uvek volim da budem ošišan za dvanaest minuta i postoje razne anegdote na tu temu. Ne volim da se šišam, da mi se neko mota oko glave i vrata, hoću da to bude što pre gotovo. Danas nisam žurio. Majstor je radio svoj posao, šišao me je, a ja sam radio svoj, mirno sam sedeo. Osim u jednom trenutku kad mi se dopalo što su mi šiške malo duže, pa sam pitao da li možda možemo to tako da ostavimo. Samo me je pogledao.
Češljao me je na razdeljak s jedne strane, pa sa druge, skraćivao je na veliko i na malo, fino, nežno, majstorski. Koristio je makaze, mašinicu, žilet, prste i vodu. Uživao sam. Kad je sve bilo gotovo, rekao mi je – Ja ću sad da vam pokažem kako to izgleda sa svih strana. – Ja sam rekao – Dobro. – Uzeo je malo ogledalo i kao u retrovizoru retrovizora mi pokazao kako moja nova frizura izgleda sa svih strana. To jeste uobičajeno, ali ovog puta to je bilo izvanredno, ili sam ja prvi put u životu gledao šta mi se pokazuje. Gledao sam i video sam sve, prvi put sam stvarno video svoju frizuru. Mislim da me je taj čovek ošišao najbolje što sam u životu bio ošišan, i to sam mu rekao, ne baš tako dramatično, ali sam mu rekao nešto na tu temu.
Na kraju smo razmenili imena. Majstor Jovan je mirno prihvatio moj bakšiš od pedeset dinara i rekao – Hvala lepo. – Pitao sam ga gde da jedem u Sirigu, rekao sam mu da bih nešto sa kioska, pljeskavicu ili domaću kobasicu u lepinji ili tako nešto. Rekao mi je da ima preko puta škole jedan lokal gde prodaju svašta, to je levo, ali ima tu u pekari nekih jela, to je desno odmah tu, mogu i peške, i da misli da mi je bolje da idem u pekaru.
Pekara kao pekara, lisnato testo za sve pare i još ponešto, ali u desnom uglu vitrine su bečke šnicle, pire krompir i čorbast pasulj. Bečke i pire imaju svakog dana, a pasulj je danas, a drugim danima je nešto drugo. Bečke nisu bečke iz Beča, to je pohovano meso, pileće belo, svinjsko i pileći batak. Odavno nisam jeo tako ukusno pohovano meso i takav pire krompir. Uzeo sam jednu svinjsku i jednu od pilećeg belog, i pire. Podsetilo me je na ručkove kod kuće, kad sam bio mali. Ozbiljni ljudi pohuju meso u toj pekari, i stavljaju puter u pire krompir. Isekli su mi šnicle na komade, tačno kako sam ih zamolio, jeo sam na kolima, hvatao sam komadima mesa pire i žvakao kao da sutra ne postoji. Šnicle odgovarajuće debljine, posoljene kako treba, hrskave spolja i sočne, nežne iznutra.
Dok sam se vozio nazad shvatio sam da me ništa ne pecka, nije bilo ni jedne dlake na mom vratu, ni ispod moje majice, a kako se kasnije ispostavilo ni u mojoj kosi. Kako je to izveo majstor Jovan ne znamo, jer takve stvari je nemoguće objasniti.
Bonus video:
Promocija knjige Stovarište Sergeja Trifunovića
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
