Radilo se o tome da je trebalo da napravim sebi večeru. Nije bilo bogznašta u frižideru, nije bilo bogznašta na polici sa povrćem, ali bilo je hleba, bilo je luka i bilo je krompira. Podrazumeva se, samo po sebi, da je bilo masti, i to je bila mast od mangulice, i to se ne podrazumeva ali bila je, od mangulice.
Imao sam i jednu ljutu papriku, svežu, crvenu, uvrnutu kao da nije bilo dovoljno vode u vegetativnom periodu pa se jadna uvila u želji da posisa što više vode iz zemlje u kojoj je nema, uvila se sama oko sebe, sama sila sisanja ju je uvila, a ja uvek kad ih vidim takve, mislim da su ljuće, da se od tolikog sisanja svo njeno biće uvilo i u toj sili uvek očekujem vatromet ukusa, od te muke nečije mi se prijede, pođe mi voda na usta, kao što se nekome kad vidi majmune iza rešetaka priputuje na egzotična mesta, na Mauricijus kod ptice dodo i na Madagaskar i u Majungu i u državu Mali, tamo gde je uvek toplo i gde je uvek sve lako, e tako se meni od tih zgrčenih paprika prijede strašno, kao da nikad u životu nisam jeo, kao da ovo treba da mi bude prvi put, kao da sam gladan oduvek, i kao da ću sad jedini put u životu jesti i da to mora da bude neki zalogaj od trista miliona dolara dinara denara vijetnamskih džangova, i do sada se nikad nije desilo da takva paprika nije bila puna ukusa i ljuta kao što joj je sam bog zapovedio da bude i da takav zalogaj ne bude onakav kakvim sam ga poželeo.
E tu smo.
Hleb je bio baget iz jedne skupe pekare, super je, mislim nije baš najbolji ali ko sam ja da mu sudim, nije najgori to je sigurno. Presekao sam ga na polovine, uzduž, mnogo je sredine u njemu, nije vazdušast, i oni imaju trista miliona objašnjenja starteri i ljubav i ovo i ono, ali pretežak im je taj baget da bi se tako zvao. Jednom su mi ga prodali i neće više, ali kažem vam, stvarno nije najgori na svetu.
E sad smo stvarno tu.
Moj je nož oštar pa kroz njihov baget klizi lako, polovine padaju na dasku, klackaju se i onda se setim – krompir nije ni oljušten a kamoli skuvan a kamoli pečen. Oljuštim krompir, lako, planinski kormpir sa preko hiljadu metara visine, negde između Arilja i Ivanjice, s rapavom korom, čupavom, moglo bi da se kaže – mat. Skuvao sam ga do kraja, pustio ga da se prohladi desetak minuta, pa u veliki pleh stavio tri kašike masti i dve kašike maslaca i sipam maslinovo ulje, oljuštim listove sa dve velike grane ruzmarina i onda vruć kuvan krompir ubacujem da se sve puši, sad je bilo oko dva kilograma krompira i sve sam ih ubacio. Onda uhvatim pleh i tresem ga, vreo krompir topi sve masnoće, pa ga onda udaram otvorenom šakom, spljeskam svaki lako, sjednim ga sa masnoćom i s onim ruzmarinom i da ga uputim ga na buduću toplotu pleha. Sve je to aktivnost u kojoj kapljice sveže istopljene masnoće poskoče tu i tamo po šporetu i po pločicama na podu i ja se nekoliko puta ispečem.
Izgleda da smo tek sad stvarno tu.
Na polovine hleba sam se prvo naslonio, svom težinom, da budu tanke, pa sam na njih poslagao spljeskane kuvane planinske krompire sjedninjene sa masnoćama i ruzmarinom, nasekao po pola ljute paprike na svaku polovinu, posolio i svakoj polovini našao mesto u plehu sa preostalim krompirima. Rerna je bila na 220, otvorio sam je i tražio odgovarajuće mesto za pleh. Ne greje svugde isto, odlična nam je rerna tu nema dileme, ali ima svojih ćudi koje čovek može dobro da iskoristi. Dok sam nameštao pleh podlaktica mi se približavala vrelom metalu na ulazu u rernu. Poslednji pokret produžio sam taman toliko da pritisnem nadlakticu na gornju rešetku. To je česta opekotina kod domaćica, ali se najčešće dešava slučajno. Nisam dugo zadržao podlakticu na rešetki, ali ipak nešto duže nego da je bilo slučajno.
Odmah sam dobio crvenu liniju na ruci, u stvari kao da je menjala boju, iz belog u crveno i nazad. Držao sam kesu smrznutog grašaka na opekotini dok su se pekli sendviči i krompiri. Nisam hteo da me dalje boli, hteo sam da me boli samo u onom trenutku, ali to mi nije uspelo, bolelo me je i boli me i sad, posle četiri dana.
Ipak, isplatilo se. Sendviči su bili odlični, paprika ljuta i ukusna, a bol koji sam doživeo u tom trenutku bio je ono što sam poželeo, i odmah sam ga dobio, onakvog kakvog sam ga hteo, i to kad se desi, to mi nikad nije skupo.
Bonus video: Glas, dirka, bas – How Deep Is The Ocean
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar