Piše Ivan Tokin: Hvala

Sad u nedelju sam opet išao tom ulicom, i pre nego što sam naišao na njega, prošao sam pored čoveka koji kopa rupu. Bio je do kolena u njoj. Izvadio je veliku kocku iz trotoara i kopao je, sam. Onda sam naišao na tog svog poznanika, on je isto kopao, samo s kačketom ispruženim ispred sebe, okrenutim naopako, ako naopako postoji kad kačket nije na glavi.Bilo je jutro i išao sam na pijacu. Znao sam šta ću sve da kupim, imao sam i smišljenu putanju između tezgi i prodavnica, znao sam koje ću ljude šta da pitam, znao sam ako nema nečega šta će mu biti zamena, samo nisam znao šta ću da doručkujem.Pre nego što sam bilo šta kupio, ugledao sam Baneta za šankom njegovog lokala. Pre nego što sam stigao da ga pitam šta ima novo, rekao mi je – Dođi da probaš nešto. – U tom trenutku konobar je ispred njega spustio tanjir. Seo sam na stolicu koju mi je pokazao, onda su stigli tostiran hleb i dva kompleta escajga, jedan za njega, jedan za mene. Na tanjiru su bile brizle u sosu. Nisam znao od čega je sos ali izgledao je jednostavno, bez mnogo mase. Jeli smo bez priče, viljuškama smo delili brizle, hlebom smo močili, gledali smo se i Bane me je pitao – Jesi li jeo nekad jagnjeće brizle? – Osećao sam se kao da me u sred plesa pita da li sam za ples. Prvi put sam jeo jagnjeće brizle, ali bio sam za ples. Jeli smo dok na polovini tanjira koja je bila bliže meni nije ostala jedna velika brizla s ćerkom brizlom u pratnji. Prepolovio sam ih obe, svojom sam viljuškom pokupio jednu polovinu i rekao Banetu – Ovo je tvoje. – Rekao mi je – Hvala. - Popili smo po čašu vode i rastali se.U jednom koraku pokupio sam sa pijace sve što mi je bilio potrebno i krenuo sam kući. Usput sam očekivao da vidim i ovog što prosi i ovog što kopa. Ovaj što prosi nije bio na svom mestu, a ovaj što kopa bio je u svojoj rupi do struka, a ja sam osećao brizle, mljackao sam na prazno i sećao sam se ukusa. Vraćao sam ih, beli luk, ljutu papriku, peršun, i još nešto, nisam znao šta je, ali mogla je da bude redukovana supa od kostiju, ili nešto slično, demiglas, espanjol sos, sve je to od kostiju, sve je to supa, strpljivo kuvana do kraja.Znam, trebalo je da mislim na ovog što prosi pored ovog što kopa, znam, mogao sam da merim da li je lakše prostiti ili kopati, mogao sam da sudim onome što prosi naspram onoga što kopa, naročito jer znam da onaj što prosi, isprošeno troši u kafani, na rakiju i cigarilose. Mogao sam da zamišljam malu decu onoga što kopa, mogao sam da zamišljam njegovu platu kako se deli na bezbroj delova, na svakom po skoro ništa ali dovoljno da se preživi, mogao sam, ali nisam.Umesto toga, ja sam mljackao i tražio ukuse, i znao sam da je tu beli luk, znao sam da je tu sitno seckana sveža ljuta paprika, znao sam da je peršun došao na kraju, pre nego što je tanjir stigao ispred nas, mogao sam da rekonstruišem pokrete kojima je peršun seckan, mogao sam lako da vidim s koje visine je bačen preko tanjira, ali mogao sam da zamislim i brizle u jagnjetu, u vratu te dobre nedužne životinje, dve male žlezde, sto grama po životinji, mogao sam da mislim o velikim pametnim očima kojima živi jagnjići gledaju, njihovim tankim vratovima i nespretnim bebećim pokretima, mogao sam da mislim i o njihovim majkama, mogao sam, ali nisam.Mislio sam o ukusu brizli u tom sosu, o blagoj gorčini samog središta tih žlezda, i mislio sam o tome da li sam bio nepristojan kad sam Banetu rekao da je poslednja polovina brizle i njene ćerke njegova.Bonus video: Milena Marković, početak promocije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milenamarkovicpocetakpromocijeds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3201277"]