0
Dete se probudilo ranije i to je sve što je bilo neouobičajeno te subote. Sve ostalo je bilo kao i uvek kad je sve u redu. U stanu je bilo toplo bez obzira što je napolju bilo hladno, igračke su bile svuda po kući, spremali smo detetu prvi doručak, i spremali smo se da idemo napolje. Sunce je sijalo iz sve snage, kao da nas je pitalo kako da sija. Ne pada nam na prozore dnevne i spavaće sobe nikad, ali se odbija od prozora susedne zgrade, pa i mi uživamo pod određenim uglovima, i boji krovove koje vidimo, i vazduh, i zove nas da idemo napolje, kao što nas je te subote zvalo, i kao što smo ga poslušali, čim je dete završilo doručak.
Napolju je bilo hladno, nema šta, ali bilo je lepo. Otkrili smo da nam zadnja leva vrata na kolima više ne rade, odnosno da su pogubila neke funkcije. To je baš misterija, kako se stvari na tim kolima kvare bez vidljivog razloga. Kolima smo krenuli da se malo vozimo, a onda na doručak, naš prvi, detetov drugi. Doručkujemo skoro svake subote na istom mestu, osim kad doručkujemo preko puta tog mesta na kome smo stalno, subotom. To je mesto pored pijace koja nam je treća najbliža od kuće, ali izgleda tu pijacu najviše volimo, kao i te kafane okolo.
Po ulicama nije bilo mnogo ljudi, to nije bilo uobičajeno. Obično nas je mnogo po ulicama, subotom pre podne, po suncu. Uživali smo, i parkirali smo se odmah čim smo stigli, jer to je naše uobičajeno parkiranje.
Kafana je bila prazna, bili smo prvi gosti, to je isto uobičajeno, osim kad dođemo jedan sat posle otvaranja, a danas smo došli tako. Dok smo se smeštali žena me je pitala da li ćemo moći da doručkujemo, jer jeste bila malo čudna atmosfera, kad smo bolje razmislili, od trenutka od kad smo izašli iz kuće. Mogli smo da doručkujemo, naručili smo i seli. Od tog trenutka počeo sam da mislim šta li će to danas da se desi. Čudio sam se kako nisam odmah shvatio da će se nešto desiti i počeo da se pitam da nisam nešto propustio. Rešio sam da budem na oprezu, koncentrisan, da mi ne promakne nešto.
Doručak smo čekali odvojeno, ja sam otišao na pijacu da kupim svašta za ručak jer smo imali goste, a njih dve su istraživale šta ima novo u kafani. Na pijaci je bilo normalne gužve, mada nije bilo nekih ključnih ljudi. Brzo sam kupio sve što sam hteo, a naročito sam hteo dve sveže svinjske butkice sa kožom. Napao sam ih, čekale su me u jednoj mesarskoj komori, iza leđa mesara s plavim očima i roze šeširićem na glavi. Nisu imale na sebi baš onoliko kože koliko sam želeo, kao da se nekom omaklo s nožem ili je to takva obrada, u svakom slučaju kad sam uzeo te butkice, osetio sam se kao kompletan čovek koji planira da sprema ručak i u potpunosti je dorastao tom zadatku.
Zamalo da izađem s pijace, a taj izlaz, e baš pored te radnje sa suvim mesom koju odlično znam, i stalno virim u nju, i sad sam virio i vidim kupio je čovek nove vitrine, stavio ih na stare i sad to izgleda stvarno tako da može odmah pesma da se napiše o tom njegovom izlogu i mesu koje je u njega poređao. I o tom tipu čija je radnja i koji u njoj radi, i o njemu može pesma da se napiše, sigurno. Pesma o čoveku s naočarima, suvom mesu i novoj čistoj vitrini.
Nisam odmah izašao sa pijace, stao sam u red ispred radnje, onako, da vidim šta ljudi kupuju i da malo proučim šta sve ima. Bio sam četvrti u redu, prvi je kupovao dimljene kolenice, dve, i dva para roštiljskih kobasica. Drugi je uzeo barenu slaninu, tri prsta debelo parče, sečeno po dužini. Dete ispred mene je pružilo ceduljicu sa spiskom po kome je čovek s naočarima napunio kesu. Pare nije uzeo, zapisao je i rekao da ne uzima pare od dece, nek dođe tata da plati. Onda sam ja došao na red, ali valjda nisam dovoljno brzo odreagovao pa je u radnju upao neki glasan tip i ispred mene počeo da naručuje po nekom svom spisku, mada je delovalo da će sve kupiti, između ostalog i ceo jedan but je naručio, rekao je – Izmeri mi ovo celo.
Čovek s naočarima je gledao u mene, kao da ovaj ne naručuje. Pitao me je šta želim, ja sam rekao da nisam siguran, rekao sam da samo gledam kako je lepo složio meso u te nove vitrine, rekao sam mu da je to jedna pesma od čistoće i lepote. Onda je ovaj što je upao pitao čoveka s naočarima da li je normalan i da li će da radi ili da ćaska sa mnom. Ja sam rekao čoveku s naočarima da stvarno može prvo gospodinu da spakuje to pola radnje što je naručio, a da ću ja sačekati, dok razmislim. Čovek s naočarima je rekao – Može da kupi i celu radnju, kad dođe na red. Svako ima svoje vreme.
Taj čovek s naočarima je harizmatičan. Nismo se raspravljali dalje s njim, ni ja ni galamdžija. Uzeo sam dva para kranjskih kobasica, da se nađe, i izašao.
Doručak je bio prekrasan, butkice su ispale lepljive i meke, s hrskavom kožom. Mali paradajzi bili su slatki i kiseli, sočni. Kobasice još nismo probali. Još uvek je ta subota, traje, večeras ćemo saznati ko će nas predstavljati na Evroviziji, ljudi ginu po svetu, neki se i sunčaju i kupaju u beskonačnim bazenima, mi smo kod kuće, toplo je, ja još uvek pazim da mi ne promakne nešto. Za sada ništa.
Bonus video: Vladimir Arsenijević