0
Tog dana sam se uglavnom vozio. Imao sam neka posla na jugu Srbije, zamalo da pređem i granicu ali nisam, i onda sam se na kratko vratio u Beograd.
Na tom putu sam uglavnom mislio nešto potpuno nevezano za to putovanje, i mislio sam o krivinama i brzinama. Gledao sam kuda vozim. Jedino što sam zapamtio van puta bio je, negde malo južno od Niša, traktor koju u prikolici vuče svinju. Nisam je čuo, ali sam video kako otvara usta i znao sam da se dere, a znao sam i zašto se dere, jer je na leđima imala iscrtan krst. To, prema mom iskustvu, znači da se ta svinja vozi na klanje.
Prisustvovao sam nekoliko puta takvim događajima. Onaj ko je došao po svinju stoji van obora, a vlasnik svinje uđe i šeta između svinja koje beže od njega. Onda kupac izabere svinju, gazda je obeleži četkom umočenom u crvenu farbu i onda ta svinja počinje da beži a ostale se smire. Tako je bar bilo kad sam ja gledao. Eto, to sam video i tu svinju u prikolici sam posle zamišljao u svim situacijama koje je morala da preživi, a zamišljao sam je i u toj poslednjoj situaciji koju će doživeti. Ona ne zna tačno šta joj se sprema, ali zna da bi to da izbegne. Nju može da spase samo neko čudo, da sam ja neko ko je zapeo da je oslobodi i da je nekako kupim od tog seljaka ili takva neka sludost treba da se desi. To se skoro sigurno neće desiti, svinja će biti zaklana i to je to. Dok sam je gledao, u toj jednoj sekundi stigao samo da pomislim da li je to što će joj je desiti gore ili bolje od onoga što ona možda zamišlja da je čeka. I ne znam, jer to što će joj se desiti, i način na koji će joj se desiti, to je stvarno jezivo i sigurno bolno, ali ipak je na kraju samo smrt.
U Beogradu sam se zadržao kratko pa sam krenuo opet na put, na sever. Išao sam kod kuma na salaš da pišem nekoliko dana, jer mi se nakupilo svega. To radim u poslednje vreme, tamo je apsolutni mir, za koji ne mogu da kažem da mi je neophodan, ali mi je lekovit. Na pola puta već me je obuzimao mir ravnice, vozio sam sporo i mislio šta ću da pišem, u fotelji, s dignutim nogama i kompjuterom u krilu.
Međutim.
Beli policijski džip sam video u retrovizoru, s upaljenom rotacijom, a dok su se približavali čuo sam i sirenu. Pomislio sam kad stignu tamo kuda su krenuli nekom neće biti svejedno. Brzo su me stigli, zaustavili, preprečili mi put, mislim, saterali su me u zaustavnu traku i krenuli da izleću iz kola. Jedan s pištoljem u rukama. Odmah su počeli da se deru, ali da samo znate kao se deru momci, iz sve snage. Mladi momci, veliki, neumoljivi. Ne da su me iznenadili, nego nisam stigao da se uzbudim, samo sam odmah stavio ruke na glavu, jer su se to svi drali da uradim.
Jedan je otvorio moja vrata i izvukao me iz kola jednim potezom, nije da sam pružao, ali ipak je to prelako izveo. Mnogo je jak taj dečko. Drugi je i dalje držao pištolj uperen u mene. Bio sam na leđima, na putu, pa me je ovaj moj okrenuo na stomak i sve vreme se drao da stavim ruke na glavu što mi nije blo lako kad me bacaka okolo kao vreću. Kad sam uspeo, klekao mi je na leđa a ja sam rekao – Dokumenta! – Opet su počeli da se deru da ćutim.
Ćutao sam. Stavio mi je lisice i iz dva poteza bacio na haubu. Opet sam rekao – Dokumenta, desni džep! – Opet su se drali da ćutim. Čutao sam. Ovaj s pištoljem ga je vratio u futrolu, pa su mi pretresali kola. Kad su otvorili gepek reako sam – Samo pazite kompjuter, molim vas. – Sad se samo ovaj moj drao – Ćuti, bre! Ćuti! – Ćutao sam i tad sam stigao da mislim da ko zna šta mogu da mi rade, jer i da nisu vlast, toliko su jači da je to besmisleno.
Plus ne mogu ni da se izvlačim na priču jer moram da ćutim. Pomislio sam i na onu svinju. Osetio sam neku vrstu olakšanja u toj bespomoćnosti i to me je zabrinulo. Nisam se plašio jer se sve toliko brzo i intenzivno dešavalo, s toliko sile i galame, da sam samo reagovao na komande i prisilu. Jedino to olakšanje, to me je sve više brinulo. Čak i kad nisu našli ništa jer ničega nije ni bilo, i kad su počeli da mi prazne džepove i našli dokumenta, i kad je jedan pitao da li sam ja onaj pisac i ja rekao da jesam, i kad su me odvezali, ja sam i dalje mislio o tom olakšanju. A kad je shvaćeno da nisam ja taj neki, nego baš ovaj koji jesam, sva tenzija je odjednom nestala. Više se niko nije drao, svi su krenuli nazad u svoja kola, a ovaj moj je ostao još malo, nekoliko sekundi, valjda je hteo da se izvini, ali nije imao reči za to, i onda mi je malo namestio jaknu, rukom očistio prašnjav rukav, i otišao. Gepek su mi ostavili otvoren.
Vratio sam se u kola, zapalio cigaretu i krenuo. Neverovatno, srce mi nije lupalo jako, kucalo je svoje. Na tom putu radio stanice krče i često se menjaju, a meni se u tom trenutku prebacila na stanicu koja se zove Na talasima pravoslavlja ili Radio beseda, nisam siguran. Muški glas je izgovarao molitvu, ne Oče naš, nego neku drugu, ali sa predvidivim rečima. Ne znam ni da li je to stvarno neka zvanična molitva, ali tako zvuči, i čovek uz to može da se moli, ako voli. Ja ne znam da li volim, ali tada sam se molio. Izgovarao sam reči za glasom, bio sam mu odjek, dok se ravnica opet otvarala preda mnom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare