Piše Ivan Tokin: Ljubavno pismo

On nije neko ko skuplja đubre po ulici, ali pismo je gornjom stranom bilo otvoreno ka njemu, s nekoliko složenih listova, i on je gledao u te listove, onda ga je odlepio od nogavice i poneo ga sa sobom u zgradu.Ostavio ga je odmah pored ulaza u stan, na parketu pored kupatila. Onda je doručkovao, pa je radio, tuširao se i onda je uzeo pismo, poprskao ga alkoholom, na stolu u dnevnoj sobi otvorio veliku belu krpu.Adresa primaoca bila je čitka, kao i adresa pošiljaoca s druge strane. Izvadio je listove, četiri lista tankog papira, skoro providnog, gusto ispisanih pisaćom mašinom. Potpis i pozdrav na kraju pisma bili su napisani penkalom s plavim mastilom.Listovi nisu bili oštećeni, i prašnjavi, ne prljavi. To pismo je dugo stajalo negde, čuvano je na nekom mestu, a onda je tog dana iz nekog razloga izbačeno na ulicu, to se jasno videlo.Otvorio je uredno složene listove, poređao ih i počeo da čita pismo, kao da je njemu namenjeno. Na trenutak kao da mu je bilo neprijatno što kopa po nečijoj intimi, ali on te ljude nije poznavao, i šanse da ih upozna su bile su verovatno nikakve.Odmah je znao da je to ljubavno pismo, bez obzira na hladna slova pisaće mašine, a možda baš i zbog takvih, masnih slova, utisnutih u pretanku hartiju, s tačkama koje su se osećale pod prstima s druge strane lista. Ni jednu reč nije pročitao, osim njenog i njegovog imena, a znao je, znao je.On je bio na putu i pisao je njoj koja ga je čekala da se vrati. Pismo je pisano iz više puta, danima. Nije to bio nikakav opasan put, sama razdvojenost bila je za njega dramatična, i to se videlo na prvoj strani, jer je uglavnom bio šokiran što su razdvojeni a toliko se vole. Taj deo pisma mogao je da bude zanimljiv samo gospođi kojoj je pisano, i sigurno jeste.Na prvoj strani zapisi su bili dugački, a kako je pismo odmicalo, sve kraći i kraći. Od polovine druge strane, do kraja pisma, zapisi su bili na primer ovakvi:…ovde, na morskom vetru, miris tvoje kose ima zvuk i crte lica su ti mekše a osmeh, opasan je, zubi su ti oštriji. Kako me to gledaš?…ne sećam se tih pantalona, duboke su, dobro je što ih nosiš bosa. Možda treba uvek da putujemo zajedno. Možda treba da putujemo zauvek.…ni bih sebi oprostio da te nisam video kako spavaš ovde pored vatre, iscrpljena, zlatna i bela, ali nikad ne bih ni znao kako to izgleda, da nisi pošla sa mnom. U tom položaju nisi spavala od kad su nam deca bila mala. Čupava si.…posle ovog danas, ne sme dan da nam prođe bez plesa, obećaj mi, i hoću da pevaš kao što si danas pevala, bar nedeljom.Onda na trećoj strani odjednom ide ovo:Primio sam telegram da deo tekstila u zemunskom magacinu mora da se zameni. Nađi u mojoj radnoj sobi fasciklu na kojoj piše ZALIHE, i daj je čoveku koji će doći kad bude vreme. Kako su deca? Reci Đorđu da uči, ako misli da raspust provede na Bledu. Ove godine nema gledanja kroz prste.I onda opet:…dok te gledam na ovom vetru, zamišljam te kod kuće, u dnevnoj sobi, stojiš i ne znaš gde si pošla. Ne znam gde si lepša.…dok sam ti pod nogama, ti s dlanom iznad očiju, zaklanjaš mi planinu i sunce, i samo ti postojiš. U savršenom svetu samo ti bi i postojala, srećna. I muzika.…nikad te nisam video da sediš neudobno, uvek se nekako namestiš, i tu sad, kako može čovek tako prirodno i lako da se smesti na takav prostor. Virim ti ispod suknje. Gotova si.Sad smo već pri kraju pisma i tu ima delova s ekplicitnim opisima seksualnih odnosa muškarca i žene, njega i njegove žene kojoj piše, koji su izuzetno maštoviti i uzbudljivi. Na samom kraju pisma je njegov potpis, samo ime napisano rukom, bez pozdrava.Čovek je završio čitanje pisma i sad sedi za stolom i gleda u papire. Onda kratko plače, pa složi papire u kovertu i kroz prozor pusti da to ljubavno pismo odnese vetar.