4
Oko pola osam, izašao sam iz zgrade, i onda do početka Hilandarske, pa niz Cetinjsku, kroz pijacu trkom, levo u Jelisavete Načić, pa preko Francuske u Skenderbegovu, desnom stranom do Dubrovačke, pa desnom stranom Dubrovačke do kraja, onda pasarela preko Dunavske, preko pruge i kroz zgrade i onda tras - Dunav. Tu sam stao. Dotle sam izgleda žurio, ali tu sam izgleda prestao da žurim.
Piše: Ivan Tokin
Skoro da nikoga nije bilo. U stvari nikoga nisam video, ali kažem skoro jer nikad se ne zna, u gradu se stvarno nikad ne zna gde sve ljudi mogu da smeste sebe ili svoje oči i uši. Dunav je tu širok, a danas nije bilo leda da plovi po njemu, nije bilo ni ptica koje na tom ledu umeju da se voze, nije takva godina. Spustio sam do same reke i čučnuo sam, hteo sam da mi oči budu u nivou reke, ali ipak sam morao da legnem na hladan beton, bar kukom i ramenom na hladno, da bi mi oči bile tačno gde hoću.
Legao sam na levu stranu i gledao. Iz tog položaja, videćete ako probate, perspektiva se menja u mnogo većoj meri nego što bi čovek očekivao. Meni se prvo zavrti u glavi a onda, ali treba da prođe nekoliko minuta, onda počnem da vidim ono što hoću. Vidim kapljice za koje ne znam da li su kiša, sneg ili Dunav koji skače sam u sebe ili je sve to isto, samo levim okom vidim mehuriće od disanja nekih riba, kao da su tu jer sam ja tu, druga obala reke mi izgleda kao zid na kome nema slika, samo šuma, zelene krošnje s belim snežnim okvirima i da vas malo ostavim na miru sa svojim fantazijama, mogu da vam kažem da sam seo, na dupe, zagrlio sam kolena rukama i vežbao sam neke reči. Vežbao sam reči – vrh, smrt, rt, krt, jaooooooooooo, eksssssssstra i još neke koje ne volim. Drao sam se kao da nema nikoga osim mene i ravne površine vode. Vežbao sam i gledao kako Dunav nosi sve što da kažem.
Mogao sam da kažem bilo šta i znao sam, Dunav bi, kao da smo se dogovorili, odneo sve, svojim tokovima, slivom koji nije njegov ali na ovom mestu je sve njegovo, ali ja nisam hteo da kažem mnogo toga, rekao sam šta mi je bilo na duši i ustao. Otresao sam mrve s pantalona na dupetu, s jakne na ramenu i s ljudske kože na levom kuku i krenuo sam uzvodno.
Opet sam žurio, ponekad sam trčao, ali sam uglavnom brzo hodao, to je dobro za srce i za krvne sudove, a ja sam onaj kome srce i krvni sudovi traže žurbu svakog dana, traže da krv teče brzo, svakog dana, i ja sam taj koji poštuje njihove zahteve. Brzo pored teniskih terena u balonima, iz kojih se čuju teniseri ili teniserke, posle svakog udarca čuje se skoro krik, to znači da su to neki profesionalci, ili bar sportisti koji tako zvuče. Udarce ne vidim, ali ih zamišljam, jake, precizne, usklađene s zvukom koji je oštar.
Prolazim pored oca s malim sinom. Otac ga pita – Kako hoćeš sve što ne treba? Zašto si zapeo za sve što ti kažem da ne može? – Sin ga gleda i spusti se dupetom u baru. – Ne, to je reč koja donosi najviše snage onom kome je upućena. Ne mora čovek da bude mali dečak kome otac kaže ne, da bi mu to ne pružilo nadljudsku snagu da to ne poništi. Ovaj konkretni otac to očigledno ne razume, ili razume neverovatno dobro, jer dete nepogrešivo radi sve što otac ne želi, ili se pravi da ne želi.
Na samom ušću, na mestu gde se Sava uliva u Dunav, vidim liniju između dve reke, do te linije je mutna Sava a posle nje je dubok Dunav. Prolazim pored tog prizora nezainteresovan kao što su i te dve reke nezainteresovane za njega i prolazim pored beton hale koju sam nekad ranije zamišljao kao svoju kuću, prolazim tom obalom pored svega što Sava može da mi pruži i stižem do Ade Ciganlije. Tamo čekam da vidim da li mi se prelazi preko nasipa ili mi se ide ka Ostružnici. Ide mi se preko nasipa, i ne samo preko njega, nego i preko ade, do njene druge obale, s koje s vidi Ada Međica. Tu naletim na poznanika koji čamcem patrolira pored splavova i zove njihove vlasnike ako ima nekih problema, a problema u ovo doba godine, s rekom, i splavovima, svakako može da ima.
Ja sam na obali i on me vidi, priđe do najbližeg splava i dere se – Ajde u čamac! – Ja se derem – Je l imaš alkohola? – On se dere – Jok ti imaš!
Vozimo se prema obali u blokovima, oko gornjeg špica Međice, tamo negde oko četrespetog pristanemo na jednom splavu koji obojica znamo, popnemo se i baš tad sunce probije oblake što obojica protumačimo kao odličan znak. Znak za šta? Znak za sve! Otvorimo po pivo, on nam sipa po rakiju i tako tri puta za sat i po. Napijemo se ko carevi na prazan stomak. Sve vreme ćutimo jer nemamo šta da kažemo jedan drugom, osim da se odlično provodimo, ali to znamo i bez priče tako da se samo sunčamo i smrzavamo se i pijemo, plus gledamo jednog kako peca i dobacujemo mu svakakve gluposti, ali tako ozbiljne gluposti da se čovek povremeno okrene s otvorenim ustima, a ti pecaroši tamo su navikli na svašta, ali nas dvojica pijanih na prazan stomak umemo da iznenadimo svakoga.
Na kraju nas čovek pita – Ej, stručnjaci, oćete vi da pecate malo? – Nas dvojica se, kao po komandi, okrećemo da vidimo koga to ima iza nas, jer sigurno se ne obraća nama, jer mi smo fin svet koji gleda svoja posla, pije od sabajle i sve to, ali kažemo mu da nismo mi krivi što on ne ume da peca, i kažemo mu da na tom mestu već bar dvaes godina nema velikih riba. Kažemo mu još svašta što nije za novine, mada je bilo mnogo smešno, to znam jer smo se sva trojica smejali, pecaroš naročito, i kao zbog njega se pokupimo da idemo jer nemamo srca da gledamo takav debakl, mada nam je već obojici bilo vreme, naročito meni.
Kući sam stigao kopnom, gradskim prevozom, tramvajem, pa malo autobusom, pa onda peške preko Brankovog mosta do Zelenog venca i onda kroz tunel peške, Nušićevom, pa kroz nekioliko milimetara Makedonske u Hilandarsku, u naš ulaz, preko stepenica u zagrljaj.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare