Piše Ivan Tokin: Golden Hour

Centralno mesto u tom parku zauzima bazen s peskom. To je igralište za malu decu. Ispod su putići i klupe i ne znam što vam opisujem kad već sigurno znate kako sve to izgleda ali evo, nema veze, nije mi teško. Iznad bazena s peskom, u koji često navraćaju psi da piške i kake, što nije baš nešto što mi plivači po pesku s decom najviše na svetu volimo, ali to nije tema sad, iznad bazena je plato sa ljuljaškama i dve vrtilice, da ih tako nazovemo za potrebe ove priče. Ili sa jednom vrteškom, evo setio sam kako se zove, vrteška u obliku jajeta, i čini mi se da je ipak jedna u pitanju, ali i da nije, ta jedna u obliku jajeta je bitna za ovu našu priču.Mi smo, žena, dete i ja, bili posetioci bazena s peskom za malu decu, kao što smo i skoro svakog dana. Međutim, nije svakog dana ista postava u parku. Kao da nije stalna ekipa u pesku, mi smo redovni, ali ostali izgleda nisu baš najredovniji, osim neke ekipe Cigana, njih ima baš dosta, malo su napadni, u smislu da nisu uzdržani kao što smo mi ostali, ali evo na primer meni i mojoj ženi i mom detetu ti Cigani su najbolji ortaci, u ovom parku, ali nije ovo sad priča o tim Ciganima, koji su stvarno odlična ekipa, njih jedno deset, po mojoj proceni oni su starosti od tri do sedam godina, i kao neka horda sreće preplavljuju ovaj i još jedan park u koji idemo ali dosta sad o njima, Cigani ko Cigani, uvek su super.E pa u tom parku se sve ovo dešava. Ja sam u pesku, na pesku, ispod i iznad peska i gledam šta radim sa detetom ali gledam i okolo, a okolo? Okolo se stvarno svašta dešava, da budem precizan kao Novak Đoković, oko vrteške u obliku jajeta dešava se ta smena generacija, a ono što je povodom nje zanimljivo je da su protagonist isti ljudi, oni koji predstavljaju prošlu generaciju, isti su oni koji predstavljaju dolazeću generaciju.U pitanju su njih četvoro, dve devojčice i dva dečaka, od po rekao bih dvanaest ili trinaest godina. Njih dvojica su u bermudama, jedan je viši a drugi niži, imaju bubuljice po licima. Njih dve su, u odnosu na njih dvojicu, žene. Žene kad vam kažem, njih dvojica se trude da ih stignu nekako, njih dve im se sviđaju za sve pare ali još uvek im nije jasno zašto ih tako privlače.A situcija je sledeća, njih dvojica, kao što već znate, u bermudicama su, majicama s kratkim rukavima, i to se u određenoj meri slaže jedno s drugim, ali patike su im prevelike, jer su im stopala prevelika za sadašnje telo, pa i patike prate taj disbalans, ali to su te godine, znate i sami, valjda, ako ste nekad obratili pažnju, i ako ste nekad imali te godine.A njih dve, preskočile su te dečake za nekoliko godina, u ovom trenutku, i njih dve ne mogu da se načude kako njih dvojica nisu već nekoliko puta pali u nesvest. Njih dve su našminkane, kose su im sređene, helanke su im zategnute, naočare za sunce im sede na vrh glave i stvarno teško da bi bilo kome ko se tako sredio moglo da bude jasno kako njih dvojica ne padaju u nesvest. Ali njih dvojica ne padaju.Ono šta meni pada na pamet i što je sigurno suva istina na beogradskom pesku, jeste da su se njih četvoro godinama igrali u tom parkiću i sve je bilo svima zabavno, svi su se razumeli, u svemu, ali sad je druga, sad je deseta situacija, sad su njih dve žene a njih dvojica su i dalje deca. Lepša devojčica, koja je i bolje našminkana, hvata sunčeve zrake i namešta se toliko ženski da ne biste verovali da neko toliko mlad može da bude toliko izazovan, izazovna, osim za njih dvojicu u bermudama.Ta naša glavna junakinja, u uskoj majici i crnim helankama, s ravnom kosom i mnogo preciznim ajlajnerom oko očiju, ta devojčica je napravila ludnicu tamo u tom parku, ovde u ovom parku, svima nama koji smo je gledali, i oni koji smeju i oni koji ne smeju, a ona je plesala kroz zrake zalazećeg sunca, i urezivala se u maštu svake budale koja se našla pogrešnom mestu u pogrešno vreme.