Piše Ivan Tokin: Cigla

Kultura 28. nov. 202117:23
Podeli:
Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Stalno, godinama, u stvari decenijama slušam kako ljudi kažu ovaj prodaje ciglu, ovaj ovome prodao ciglu, ovi prodaju ciglu, i nikad mi se to što ti ljudi rade ne uklapa u priču o prodavanju cigle. Ne uklapa mi se jer sam ja učestvovao u jednom takvom poduhvatu, samo ne kao prodavac, nego kao kupac. To mi se desilo krajem osamdesetih godina prošlog veka. Tada sam išao u srednju školu i čuo sam da ima ljudi koji prodaju ciglu ali mislio sam da je to urbana legenda, kao što neko nekom naivnom i alavom proda, na primer, Beograđanku.

Međutim.

Bila je rana letnja noć, tek se smračilo, svetlele su ulične svetiljke, ja sam bio u lakim platnenim pantalonama, majici s dugačkim rukavima i na nogama sam imao plitke zelene starke. Bio sam ošišan isto kao i sad, sa strane trojka, a gore koliko može da stane među prste, pa malo duže. Stajao sam na uglu Ivankovačke i Knez Danilove i virio iza ćoška, hteo sam da vidim nešto što se dešavalo, ili je trebalo da se desi tamo dalje u Knez Danilovoj, prema Ruzveltovoj. Nije to bila neka ne znam kakva stvar koja je trebalo da se desi, neka klinačka stvar, skroz primerena tim godinama, ali meni je to bilo važno i sva moja pažnja bila je usmerena na tu stranu. Dok sam ja osmatrao njih četvorica ili petorica, nikad nisam bio siguran, pojavili su se odnekuda. Prvo sam video samo jednog, on je u ruci držao pola cigle ili čevrtinu, svakako neku krnju ciglu i rekao je – Izvini, dečko, oćeš da kupiš ciglu? – U prvom trenutku uopšte nisam shvatio o čemu se radi, a i kako bih, čuo sam pristojno pitanje i dao sam pristojan odgovor – Ne, zašto? – E onda sam odjednom shvatio šta znači to parče cigle u ruci, i ugledao sam ih sve, raspoređene oko mene. Ja sam bio do zida, jer sam virio, a oko mene su bili oni, a tamo gde nije bilo njih bilo je jedno drvo, parkiran automobil i kontejner. Skoro da nije bilo slobodnog mesta u tom obruču. Ipak, ostao je prostor između drveta i kontejnera, i to je takav prostor koji može da nađe samo neko suočen sa ciglom koja je, siguran sam, trebalo da završi u mom licu, tako je taj dečko držao tu ciglu, otvorenom šakom, udario bi mi šamar ciglom, a posle bi mi se posvetili, nema drugog ishoda tu. To je poslednje što sam želeo u tom trenutku, dosta sam polagao na izgled u to vreme, kao i sad, a i generalno nisam neko ko voli da dobija batine. 

Oklevali su, možda je i njima bio prvi put da prodaju ciglu, kao i meni da je kupujem. Onda je taj sa ciglom rekao – A ti si s Kališa! – i zamahnuo je ciglom. Ja nisam bio s Kališa ali sam našao onaj prostor između drveta i kontejnera, provukao sam se i potrčao uz Ivankovačku, ka Mašincu. Tu ulična rasveta nije baš najbolja, trčali smo po mraku, kroz drvored. Ja sam trčao kao vetar, jedva sam dodirivao zemlju, stvarno, mnogo sam brzo trčao, osećao sam to, takav vetar oko sebe nisam osetio nikad, letele su pantalone oko mojih mogu i majica mi se lepila za telo, i bio sam klinac pa sam u sred te muke stigao da uživam u brzini, ulica mi je bila prijateljica koja mi je pomagala da budem brži od njih, tako sam pomislio dok sam leteo pored toplane. Pored toplane su bili kontejneri i prodavcima je postalo jasno da me neće stići pa su me gađali onom jadnom ciglom što su hteli da mi je prodaju. Pogodili su kontejner a zvuk tog udarca mi je dao još brzine, ako je uopšte bilo moguće biti brži od mene i izleteo sam na 27. marta, na svetlo, na sred ulice sam stao i okrenuo se prema njima. Oni su se zaustavili na ivici mraka a ja sam im prstima obe ruke pokazao simbole koji su svima jasni. Nekako sam znao da me neće juriti po svetlu, i nisu, pa sam odšetao ka Tašu.

Išao sam sredinom ulice, okretao sam se, nije da nisam, ali oni su ostali tamo gde im je i bilo mesto, u mraku.

Bonus video:

Kultura otkazivanja

Komentari

Vaš komentar