Piše Ivan Tokin: A ja?

Everything that is happening, is happening to somebody, doesn't it?

Sve što se dešava,

dešava se nekome,

zar ne?

To mi je sinoć rekla žena

i malopre opet,

jer serija u kojoj je to čula

ima reprizu,

sutradan posle podne,

odnosno danas,

i ona mi mrtva hladna kaže nešto takvo,

dva puta u dva dana,

iz neke serije

i njene reprize.

A ja?

Ja onda ne mogu da prestanem da mislim o tome.

A ona?

Ona mi kaže

da ne treba toliko da se uzbuđujem

oko takvih stvari,

i na primer

evo samo na primer

ovako da vam kažem,

uzme žena i objasni mi kako se kaže nešto

na nekom stranom jeziku,

u stvari kako se pravilno

izgovara ime i prezime jednog čoveka,

Španca.

I ja probam

pa malo ide, malo ne ide

pa pokušavam još

i povuci potegni

na kraju uspem da izgovorim

ali ne zvuči baš skroz kako treba

i onda mi žena kaže

hajde sad sve isto uradi, samo

nemoj toliko da se uzbuđuješ,

u stvari mi kaže,

ne se vozbuduvaj tolku,

jer ona je Makedonka

pa se izražava na makedonskom,

i onda ja sve isto uradim, samo

ne se vozbuduvam tolku,

i uspe mi,

zvuči baš kako treba.

A ona?

Kaže mi, eto vidiš,

samo ne se vozbuduvaj tolku.

A jednom, rekla mi je ovo –

Jednog dana ćemo sve uraditi kako treba.

Uđemo u kuću,

prvo ja pa ona za mnom,

sednem na fotelju pored prozora

da je gledam kako se presvlači,

a ona spusti ključeve na sto

izuje se

pogleda me

i kaže mi baš to –

Jednog dana ćemo sve uraditi kako treba.

I nastavi da se presvlači.

A ja?

Ne se vozbuduvam

pravim se miran,

kao nema veze

nisam je neki što se vozbuduva

‘ladan sam k’o špricer

ali ona čim se okrene,

odmah zapišem,

i evo sad i vama prepisujem

mada sam vam već jednom prepisao,

baš tu rečenicu,

neko će se možda setiti,

možda se neko seća mesta

na kome ona i dalje stoji sad tamo negde.

Baš ta rečenica.

Ima jedno godinu dana od tada,

možda i baš tačno godinu dana od kad je napisana,

i oko devet meseci od kad je objavljena,

i taj neko, ako postoji,

taj što se seća, sad mu je dobro,

znam da mu je mnogo dobro,

i radujem se zbog njega, nek zna.

A ja?

Ja još uvek ne znam

da li ta rečenica pršti od nade,

ili od nečega baš suprotnog,

da li je, prema toj rečenici,

samo pitanje trenutka

kad ćemo uraditi sve kako treba, ili je

samo pitanje trenutka

kad ćemo shvatiti

da je nemoguće sve uraditi kako treba.

Evo sad, dok ta ista moja žena na španskom razgovara sa svojom sestrom, slušam ih kako se smeju i ponavljaju, između ostalog, narkotrafikante narkotrafikante narkotrafikante, smeju se, u stvari raduju se ko zna čemu, nečemu na španskom, i onda se i ja radujem s njima, i naravno, opet mislim o toj rečenici.

Mora da je glupo reći – To je najbolja rečenica koju sam čuo u životu. – Ali ja sam samo na mravlji korak od takve izjave. Ipak, mislim da ću se tu i zadržati, a da ću da izjavim da je to rečenica koju najviše volim.

Ona, što se mene tiče, živi van konteksta, a može i da se smesti u svakakve kontekste, može da znači sve i da ne znači ništa, a odlično zvuči, to mora svako da prizna – ova rečenica odlično zvuči. A još kad je na srpskom izgovori neka žena kao moja, visoka plavuša kojoj srpski nije maternji jezik, onda čovek ima mogućnost da se, bar na trenutak, oseti kao najvažniji na svetu.