Piše Ivan Tokin: 50 (prilog za autobiografiju)

Trenutno imam 49 godina i 129 dana, mada ja od kad sam napunio 47 govorim da imam 50, a od 37 do 47 sam imao 40, i taj period je dovoljno dugo trajao da sam se već uljuljkao da nikad neće ni prestati, mada sam znao da hoće, a opet, a ne verujem da sam usamljen u takvim fantazijama, u nekim stanjima padne mi na pamet da će možda baš mene da zaobiđe, da će nekakv bag da se desi i da će da bude izvinite gospodine evo nikad nam se nije desio ovakav propust, kod nas je sve uvek egzaktno ali evo, baš kod vas nam je nešto prezupčilo i neće da tera dalje, moraćete da imate 40 godina zauvek, znamo da je to izuzetno neprofesionalno s naše strane i nedopustivo je jeste ali mi sad tu više ništa ne možemo...Razumete već šta hoću da vam kažem. Ne bi bilo loše imati 40 godina zauvek. Neko bi sigurno voleo da se zaustavi na 25 ili 35 ili otkud znam, svako bi verovatno imao neki svoj broj, moj je trenutno 40. Ko zna šta ću misliti za 15 minuta, ali sad je to 40. Sve ispod toga mi se čini neozbiljno. Neozbiljno je pod jedan što mislim o takvim nemogućnostima ali danas me već deseti dan neprekidno boli koleno, bez nekog jasnog razloga, a to se nije dešavalo pre 10 godina. Osim toga, 50 je baš mnogo godina. Sećam se da sam tek negde oko 30 shvatio da nemam 21-22 godine. Onda je došla ta 37. godina kad sam shvatio da je, što se tiče starenja, đavo odneo šalu. Sa 47 već nisam znao šta me je snašlo, i kao što i sami vidite, to je stanje u kome se i dalje nalazim.Nikad mi nije pao na pamet da ću ja u jednom trenutku biti taj koji ima 50 godina. Poznavao sam i poznajem mnoge ljude u tim godinama, ali to je bila jedna od onih stvari koje nisu za mene. Gledao sam ljude kako slave pola veka na planeti, i ima toliko zabavnih načina da se kaže - Imam 50 godina!Kad sam napunio 30, sećam se da sam pomislio - Au koliko sam kreten bio pre 10 godina! - To sam isto pomislio i kad sam napunino 40, mislio sam se koliko li je sreće bilo potrebno da čovek kao ja preživi tridesete. Evo sad čekam da dođe i taj pedeseti rođendan pa da vidim šta ću da pomislim. Mnogi moji prijatelji će, isto kao i ja, ove godine napuniti 50. Mnogo spremaju slavlja povodom takvog jubileja. E, i to mi je zabavno, ako sam s nekim išao u osnovnu školu i ako smo rođeni iste godine, može da se desi da ga ne sretnem nikad više posle osnovne, i za to vreme može da se promeni šta god hoćeš, on može da postane šef svemira, može da ima petnaestoro dece, da bude prvak sveta u nečemu, može i pol da promeni ako mu se baš ćefnulo, ali jedna stvar je sigurna, ove godine je napunio, ili će napuniti, 50 godina. Pored tolikih stvari koje ne znaš o tom čoveku, ima jedna tako intimna, koju ćeš zauvek znati. Do sada nisam našao nikoga kome je ova činjenica toliko fascinantna kao meni, ljudima je to mahom normalno i ni na koji način ne zaslužuje pažnju koju mu ja pridajem, niti se to smatra nekakvom intimom, i eto, zato sam *vam sad napisao to, možda se nađe neko ko misli isto kao ja. Ako se neki takav slučajno i nađe, ništa, samo znamo eto ima nas više od jednog.Ali ja sam u stvari seo da vam pišem o nečemu potpuno desetom, da ne kažem pedesetom.Tokom mog života koji, kao što smo svi već napamet naučili, traje već skoro 50 godina, imao sam mnogo uspona i padova. Težih ili lakših uzbrdica i nizbrdica, od kojih su neke bile mrtve ozbiljne a neke sam samo tako doživljavao. Moglo bi slobodno da se kaže da sam dosta puta u životu morao da krenem od nule. Te nule su uvek izgledalo strašno, i u najvećem broju slučajeva jesu bile strašne, mada bi se često, kad bih se kasnije osvrnuo, ispostavljalo da sam te situacije sam stvarao, uglavnom jer mi je bilo do promene, a davno sam naučio da prava promena može da se desi tek kad čovek izgubi sve. Promena iza koje ne stoji nula, prema mom iskustvu, moža da bude samo kozmetička, ma kolika bila drama koja je prati.Kako su godine odmicale, kako sam bivao stariji i iskusniji, naročito poslednjih godina, video sam da mi je dobro, da ne želim promene, osim onih koje dolaze iz razvoja situacije u kojoj se nalazim. Znao sam da neću sam inicirati promenu - radi promene. A što se nula tiče, mislio sam da sam s njima završio, popeo sam se mnogo stepenica pravim putem, svako odmorište sam obeležio, iskusno sam se obezbeđivao da pad, čak i ako ga bude, ne bude u provaliju, nego samo do prvog odmorišta. Ja sam i dalje bio ja, ali sve oko mene je bilo cakum-pakum, pukotine su bile zakrpljene zlatom, život je prolazio kroz mene punom snagom i ja sam mu bio primeran domaćin.A onda se desilo. Reklo bi se iznenada. Ali znate kako iznenada? Kao kad čovek, na primer, uzme pa jede kao manijak danima i nedeljama i kao ništa mu se ne vidi, a ne vidi se jer on neće da vidi, a onda se jednog jutra probudi i ne mođe da prođe kroz vrata. E, tako iznenada.U prvom trenutku, i ne samo trenutku, nego neko vreme sam pokušavao da objasnim sebi da to nije nula, da je vreme kad sam ja kretao od nule prošlo, da sam ja zreo, uspešan muškarac koji čvrsto stoji s obe noge na zemlji, onaj za koga više nema padova u ništa, za koga to prosto nije opcija, bio sam ubeđen da će sve to samo da se reši, čak sa mislio da sam se toliko puta u životu izvukao da život valjda već zna da ću se izvući i da će me ovog puta pustiti da prođem na staru slavu.Međutim.Život uopšte nije bio zainteresovan za moju staru slavu, on se čak te slave nije ni sećao, on se mene nije sećao. On mi je samo ispod te dve noge s kojima čvrsto stojim na zemlji, izmakao zemlju. I kažem vam, prvo sam se čudio i pravio blesav, pa sam onda pokušao da se oprostim od života jer ja stvarno nemam više snage da bilo šta radim od nule, i toliko sam puta to uradio da u meni više ni trunke snage nije ostalo za takve aktivnosti, ako je toliko bilo u ovom životu za mene, onda toliko, imam prava i jednom da odustanem – tako sam mislio.Međutim.Neposredno pre nego što sam odustao, rešio sam da pogledam tu najnoviju nulu, ako se već usudila da postoji, ako je imala obraza da mi se ukaže, meni. Ah, kakva je to nula bila! Blistava, providna, bez ijedne brazde, bez i najmanje pukotine, savršena nula, kroz koju sam ugledao ceo svoj život. To nije bila nula od koje bi se čovek lako oprostio, to je bila nula kroz koju je moj život izgledao bolje nego ikad. I da vam dalje ne dužim priču, nisam se protiv te nule borio, nisam je napadao, nisam morao ni da je ulepšavam, jer ona više nije predstavljala nepostojanje nečega, to je bila samo cifra, koja je uz cifru 5 činila moj novi omiljeni broj - 50.