Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: Život je pučina

Nušić je domaću dramaturgiju zadužio prvenstveno svojim komedijama i po njima ga poznajemo. Po tim promućurnim i gorko-smešnim svedočanstvima o izopačenjima srpskog društva, na žalost ne samo onog vremena. S druge strane, njegove drame se danas retko igraju, a u godinama pre prvog svetskog rata su bile nezaobilazne. Reč je o građanskoj drami, posvećenoj sudaru tradicionalnih i novih društvenih odnosa i posledicama po porodicu. A posledice su loše, uglavnom zato što su se žene promenile.I tako i nehotice, Nušić ostavlja trag o jednom patrijarhalnom društvu i njegovoj želji da porodični odnosi ostanu kakvi jesu. Jer za razliku od komedija, gde jasno vidi činovnička i sistemska izopačenja tih svojih muških likova, u dramama krizu braka i porodice uglavnom uzrokuju žene ''netradicionalnim'' ponašanjem.U ''Pučini'' glavnu intrigu predstavlja nedozvoljena ljubavna veza između ministra i žene jednog njegovog činovnika. Zahvaljujući ženinoj preljubi, muž dobija unapređenja jedno za drugim. Intriga se širi, svi sve znaju, i porodica i prijatelji i čaršija, osim muža. Melodrama puca u priznanju i kajanju, a završava ”božjom kaznom” greha.Finim, malim pomeranjima, diskretnim postupcima i dopisanim polurečenicama, bez ikakvog radikalnog osavremenjenja, Egon Savin gradi jednu relevantnu građansku dramu, kojom Nušić slobodno diše i u ovoj savremenosti.

Priča je slojevita. Sa jedne strane tu je svet činovništva, građanska elita Beograda, jasno ocrtan na partijskom koordinatnom sistemu, kojim su svi učesnici povezani. Koverat koji pređe iz ruke u ruku uz značajan pogled, ili značkica u reveru i zastavica u ruci za učešće u očigledno partijskom projektu, jasan su motiv uzajamnih veza i naklonosti grupe različitih ljudi.Malograđanski kontekst je vidljiv već i u Nušićevom tekstu, kroz tračeve i ogovaranja, koji kače ne samo poznanike, već i bliske prijatelje i najbližu rodbinu. Kroz tračeve koji su za većinu sama suština društvenog angažmana i komunikacije.Treći nivo priče je najuzbudljiviji, a tiče se muža i žene, njihovog odnosa, karaktera, ponašanja - što je sve besprekorno provedeno i rediteljski i glumački.Preljubnicu Jovanku igra Sloboda Mićalović. Ona je uzdržana, hladna lepotica, koja sa blagim prezirom gleda na svet oko sebe. Ne samo zato što je bogata i dovoljno visoko na društvenoj lestvici, već i jer je u stanju da se u trenutku snađe u svakoj situaciji i da izmanipuliše koga treba. Sloboda Mićalović je igra suvereno, pažljivo nijansirajući svaki poluton, od naizgled samouverene supruge, do unezverene i u klopku uhvaćene žene između dva muškarca, u društvu koje ženama baš i ne pruža mogućnost slobode. Kada glumica, sklupčana na podu, ispusti jedan strašni krik: ''Ne mogu više!'', jasno se otvara i taj kontekst, ženske sputanosti u društvu u kojem muškarci određuju pravila ponašanja, i gde je zavodljivost i lukavost jedino odbrambeno žensko oružje.Nije to Nušić tako zamislio. Jovankino ''Ne mogu više'' kod njega je izraz pokajanja žene grešnice.

Muž Vladimir Nenada Jezdića stoji sa druge strane, kao čovek bez osobina, komotan u svom besprekorno šivenom odelu, u svom prefinjeno uređenom domu, pored lepe žene i ćerkice, dok mu unapređenja padaju sa neba, a položaj u stranci biva sve čvršći. Ništa njemu nije sumnjivo, sve dok mu se u lice ne tresne. I tu počinje majstorski Jezdićev slom, tragedija prevarenog muškarca, istina više izazvana povređenom sujetom i strahom od onoga šta će svet reći, nego što mu je baš mnogo krivo da mu žena obezbeđuje takav profesionalni i društveni uspon. Mada, sve je tu u igri, uz nekoliko finih skliznuća u komično. Melodramski klimaks je čehovljevskim sredstvima izbegnut, tragično-komičnim momentima bračnog kraha, gde ima i suza, i zaklinjanja, i laži i neodrživih obećanja, i čipkastih negližea i povraćanja u očukani lavor.

Tragičan kraj priče je opstao, ali ne na način na koji ga je Nušić zamislio, već na jedan ljudskiji i istinitiji, što ipak nećemo otkrivati.Ljubomir Bandović kao brat Vladimirov i Vesna Stanković njegova žena, najbliža su familija koja aktivno učestvuje i u partijskoj strukturi, kao i u onoj čaršijskoj, bez skrupula i pored rodbinskih čistih emocija. Bojan Lazarov je prijatelj od slične sorte, dok je Bojan Dimitrijević opasno njuškalo upakovano u smešnu mušku tračaru. Goran Šušljik je nesrećni socijalni kontrapunkt ovom frivolnom kružoku. Cvijeta Mesić, jedina iz legendarne Mijačeve podele, Jovana Belović, i Maja Kolundžija Zoroe u manjim ulogama, te Olgica Obradović kao dete, uspešno glumački zaokružiji predstavu.

Egon Savin je i autor scenografije, minimalistički rešene, sa diskretnim prenesenim značenjem. Na mračnoj sceni trapezom svetla koje prodire kroz stalno otvorena vrata omeđen je prostor za igru, kao neizbežno prelamanje javnog i privatnog. Kostim Lane Cvijanović nema tu zaumnost, sasvim je realističan."Pučina'' Jugoslovenskog dramskog pozorišta dosledna je i tačna predstava, i uspešan primer osavremenjivanja dramske baštine, kao jedan od mogućih pristupa. Za pretpostaviti je da će biti i rado gledana.