0
Kao kakav plimni val prešla je „In corpore sano“ preko vaskolikih javnih površina ovdašnje „duhovnosti“, kao udar velegradskog duha, duha ironije, inteligencije, iskošenog pogleda na prostu – i prostačku! – stvarnost – duha koji prostakluku ne poručuje da to jeste, nego ga – naprosto! – ogoljava svojim prisustvom.
To je duh velegrada: za razliku od palanačkog, taj se duh ne nameće, nije agresivan, nema u njemu nadirućeg, arivističkog, ambicioznog, sveprožimajućeg, okupatorskog. Moć ironije, fine, nežne, jest u tome što se njena, Vladimir bi Jankelevič rekao: povišena svest – ne postavlja kao autoritet, kao meritum, kao mera stvari. Ironija je igra: napetost između protivrečnih mogućnosti značenja i odsustvo jednoobraznog tumačenja, to je ono što izaziva bes palanačkog duha – šta, dođavola, hoće ova? Gde su strofa, refren, bridž i ljubavni trougao u rasponu od patnje do perverzije i nazad?
Sve se, oh, odahnimo, vratilo u svoj parohijalni žleb: eno, stadion malih sportova puni se noćnim kricima ranjenih muškaraca na stotinu hiljada vati, eno voda nosi – jer voda idealno širi zvuk – poskočice i žalopojke njene za njim i njegove za njom, eno se srča gomila po podovima masnim od masnoće spaljenog crvenog mesa – i pokoje bele vešalice – i znoja što se preliva iz plastičnih patika, visokih potpetica sandala od skaja i poliestera, i sve je kako ima biti, kako smo navikli, kako volimo da nam bude kad patimo, a patimo do jutra po velegradu i drugim palankama, patimo „na keca“ i tresemo se „na dvojku“, a kad popadamo po astalima, onda neka se razlegne izdržavani ton u višku tremola, vibrata, trilera, grupeta i mordenta, neka Adamova jabučica ide vratom gore dole kao lift u Palati železnica, neka se tresu obrazi ispod predugačkih veštačkih trepavica ulepljenih maskarom u jecajućem drhtaju, noćas srce pati, teško je kad se voli, i uopšte – sve do jutra je teško. A onda nazad, u mamurluk dana.
Konstrakte još ima u tragovima, u završnim školskim priredbama, tamo gde deca još nisu ustrašena od mogućnosti da se bude drugačijim. Osim ako im učiteljice, poput onih u „srpskoj Atini“ ne prirede vozić „na dvojku“, tu pretkafansku obuku za ono što im sledi, Alija, Balija, Drina, mudžahedini, da na vreme nauče šta je dert i kara-dert, šta je uvod u patnju, kako nacionalnu, tako i ličnu, jer to je sve jedno i isto, nema pojednačenja, nema drugosti, nema posebnosti, uniforma može biti samo skuplja. Koje je novosadsko dete čulo ratni kuplet neće imati šta da razmišlja: Srebrenica je pobeda i nikakvog tu nije bilo genocida, tek poneki mali zločin, jer i oni su nas, a mi smo njih, tako to ima biti, tako to jeste u kolopletu „klasične dvojke“ i vaskolike naše patnje, osveta Turcima, to je Srebrenica, a ne ubijanje zbog imena i prezimena koje ne prija osetljivom nacionalnom uhu, jalla!, jalla!, pravo u smrt.
I šta će, zbilja, tu Konstrakta? Kakvo pranje ruku? Čiste su ruke, od Drine do Dnjepra. Ako ima nešto masnoće od blata, krvi, krvavica i crevca na žaru („Nado, turi mi crevca i nemoj mnogo da ih pereš!“) neoribanih, da delikatno tuknu, ako, dakle, ima kakvih nečistoća, to je tek da bude pikantnije, proživljenije, autentičnije – znoj i masnoća, ruža na grudima, na maljavim: jako dobar tatu.
Prošao je Konstraktin talas. Do morskih vala ako dobacimo – dobacimo. Ako ne, tu su Sava i Dunav. Ne nose više leševe, osim životinjskih, samo naše izlučevine. Ali, ako držiš nos visoko – ćuti i plivaj dalje.
Bonus video: Podcast Život na srpskom Oliver Nektarijević Ana Kalaba muzika
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare