3
Evo, može se početi ovako, jer nekako valja početi: ideš svojim gradom, gledaš kako se ruše kuće potkopane lošim građevinarstvom, a ono je posledica pohlepe, taštine, gluposti iz kojih nastaju bezobrazluk, bezobirnost, etička neutemeljenost...
…da, tu su, za razliku od vračarskih građevinskih ludosti, temelji posve plitki, ako ih uopšte i ima, a na Vračaru se kopa duboko, do same srži besmisla – moralno vetropirstvo, sveopšti užitak u ništavilu posedovanja, vladanja, uzurpacije, “dominacije”, ali i spremnosti na potčinjavanje (o, kako su ozarena lica poltrona, beskičmenjaka, sitnih i manje sitnih hulja, koliko samo radosti u njihovom odustajanju od sopstva! – tâ oni se uistinu raduju svojoj ništavnosti, pogledati samo valja ta beslovesna lica, te otiske praznine na koži lišenoj bilo kakve geografije ljudskosti, ta lica bez izraza, konfekcijska lica nalik konfekcijskim neboderima kojima opasuju otetu teritoriju grada, ničeg posebnog, ničeg naročitog, ničeg jedinstvenog u toj arhitekturi baš kao ni u toj arhitektonici lica optočenih patvorenom namrštenošću, što bi imala izražavati brigu, i još lažnijom razdraganošću kojom se prikazuje zadovoljstvo, prikazuje, a ne oseća, jer trijumf malomeščanske volje, pobeda zahteva-načela “u se, na se i poda se” ne može biti više od prostog i pukog – prikaza). Iz pohlepe, taštine i gluposti, a to znači: iz odsustva znanja i vaspitanja, nastaju i ozbiljna zločinstva i laži o njima.
Razbrajalica kojom su nas plašili u ranom detinjstvu – ko laže, taj i krade, ko krade, taj i ubija – formula je bitka, ovde, danas, u “džentrifikovanim” kvartovima, baš kao i u onima u kojima je razvidno ospoljena beda, duhovna, životna. Kod nas je “džentrifikacija”, onakva kakav nam je i “džentri”: imati, a ne biti, prikazati, a ne saznati, posedovati, a ne voleti. Otud svakovrsna nadogradnja: spratova, noktiju, grudi, kose.
Ja sam već malo nagovestio kako su kod nas pojavili neki mali i ništavni ljudi. U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza svakad i svuda se pojavljuju razni mali i ništavni ljudi. Ja ne govorim o takozvanim “prvacima“, koji hitaju ispred svih; (glavna briga je to: ispred svih) ka nekom cilju, makar i glupom ali određenom. Ja govorim baš o talogu. U svakom prelaznom vremenu se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja već bez ikakvog misaonog obeležja; ljudi koji sobom, i svom snagom, izražavaju samo nemir i nestrpljenje. Međutim, taj talog, i ne nesvesno, gotovo uvek potpadne pod komandu one male gomile “prvaka“, koja radi s određenim ciljem, i ta gomilica onda ceo taj ološ tera onamo kud joj je volja, samo ako se, to jest i ona sama ne sastoji iz oličenih idiota, što se, uostalom, takođe i dešava.
Izbrisao sam navodne znake, ali poneko sluti da prethodni pasus stiže iz onog književnog dela koje obeležava ceo jedan naraštaj od pre stotinu i kusur godina, pokolenje koje je od sveta i sa svetom nešto htelo. Da, to je Fjodor Mihailovič, i, da, to je ono delo u kome se pisac, po povratku iz zatočeništva, suočava sa svojim protivrečnostima (“demonima“, kako glasi jedan od prevoda naslova u anglosaksonskom svetu, poglavito), i onim svojim večitim pitanjem u vezi sa božanskim prisustvom. Ili odsustvom. (I, da, malo je to bolji pisac nego što to domaći klero-nacoši zamišljaju, svodeći svaku protivrečnost na jednoznačnost. Redukcija je ionako njihov osnovni misaoni zahvat, reductio ad absurdum, dakako, a glupost je oličena u tom poistovećenju vere, nacije, države i društva, tom stapanju u jedno što ga se, potom, predaje na oltar kakvom autoritarnom visokom službeniku. Ako im se, pak, taj ne sviđa sa razloga svog prezira spram njihove uzurpacije svega što bi imalo biti podvedeno pod raison d’etat, onaj državni razlog osamnaestovekovnog sna o državi kao najvišoj emanaciji duha – Hegel, dakako i ništa manje! – onaj razlog koji sa svojom jalijom, svojom halašom, svojim bašibozukom, on, taj autoritarni službenik države ustoličuje u vrhunaravni razlog iako je zbilja reč o običnoj, ali grandioznoj pljački, ako, dakle, nacoškoj kamarili to ne paše, ne konvenja, ne ispunjava veliki nacionalni cilj, onda se oni brže bolje udruže u neko telo, neku hidru što se svoju stoglavošću koristi samo jednoumno, jednoznačno, isključivo i svodivo.)
Nema, međutim, tog suštinskog fjodormihailovičevskog upita – a ni nekih drugih osobito složenih pitanja – po prestoničkim ulicama što, evo noćima, kipte novim sojem virusa i novim slojem njegovih “rezervoara”, dok iz svakog mogućeg izvora zvuka trešti sve što može treštati: posve je svejedno je li to muzika i kakva je to muzika, decibeli pokrivaju prazninu duha i puninu tela. Mali i ništavni ljudi, kaže Pisac, i “prvaci” – uistinu prvi među jednakima: prvi su jer imaju više, mogu više, hoće više, hoće, ali ne žele, za želju, naime, potrebna je imati kakvu nutrinu, kakav sadržaj, a ne samo “kontent”, kako kažu marketinški (samo)stručnjaci. Za želju je nephodno imati znanje, ono koje nadilazi prostu reprodukciju volje za posedovanjem. “Prvi” su jer su sva nepočinstva svojih prethodnika uzdigli u jedinu svrhu bitka, u svakodnevnom i u filosofskom smislu tog pojma, ako je od tog pojma išta ostalo, ako sve nije tek i samo – puko postojanje. Njihovo je prvaštvo, njihov prvakluk, njihov prostakluk. Sve je njihovo, samo oni nisu svoji. Dorasli su do (p)ostvarenja svoje volje začete u mračnoj deceniji kraja prošlog veka: volja za imetkom, volja za dokidanjem sopstva.
Ne, ne vraćaju se devedesete.
Devedesete su samo došle po svoje.
Devedesete se svete.
