Piše Gorčin Stojanović: Olimp bez bogova

Gledao je u to čudo izvesnog inžinjera Ajfela koje na široki pariški horizont udara odlučnu vertikalu, prisećao se Vagnerovog operskog festivala u Bajrojtu, tog oličenja ideje o sveopštem umetničkom delu, zamišljao gungulu pred paviljonima velikog sajmišta na Marsovu polju. Na stoliću pokraj porcelanskog čajnika, stajao je tom Raskinovih “Kamenova Venecije”. Zamislio se baron nad idejom slavnog engleskog teorete i kritikusa, gotovo pa poricatelja savremene tehnološke civilizacije parnih mašina, pruga i industrijalizacije, prema kojoj su lepo, istinito i dobro u izravnoj vezi, takoreći - jedno. Kroz glavu su mu prolazile raskošne vagnerijanske slike, raskinovske misli i ono što je znao o helenističkim igrama nekog doktora Bruksa u engleskoj provinciji, Šropšajru. I rodila se misao.Odupreti se haosu sveta u kojem Francuzi gube rat od Prusa, u kojem u krvi propada Pariska komuna, u kojem nedužni Drajfus robija zato što je Jevrejin, a ne izdajnik - no ta stvar ruši ugled francuske države ionako urušen padom Krune i dolaskom Republike - prevazići sve te ljudske slabosti moguće je samo uz pomoć nove vere, religije tela i duha, opšteg ljudskog ozdravljenja, sklada muzike (i umetnosti, en generale) i sporta, tih najplodnijih sredstava osvešćenja i zrelosti, tih moćnih podsticaja za masiranje snage volje. Volje za moć? Volje za volju. Gde pronaći uzor i uzorak za taj veličnstveni poduhvat, ako ne u Staroj Grčkoj?I eto ga, šesnaestog dana juna pet godina kasnije, u svečanoj sali Sorbone, na osnivačkom kongresu novog olimpizma, upravo se završava netom pronađena Himna Apolonu za hor, harfu, flautu i dva bas klarineta, u aranžmanu Gabrijela Forea. A dve godine kasnije, deseti je mart, gleda iz svečane ložea atinskog Pantoneona, obnovljenog stadiona iz rimskog doba, kako mladi vodonoša Spiridon Luis, bivši vojnik, iz Marusija, mestanceta severno od prestonice, dolazi prvi na cilj druge maratonske trke u povesti (prva je bila kvalifikaciona, koji dan ranije), istrčavši četrdeset dva kilometra i nepunih dvesta metara. Praćen je sinovima grčkog kralja i skandiranjem sedamdeset hiljada Grka. Za razliku od antičkog Filipidesa, on ne donosi nikakvu poruku, i ne pada mrtav. On je nacionalni heroj. Šta u tom svetom času duma baron De Kuberten? On je hteo stvoriti novu religiju, on je hteo raskinovsku euritmiju, taj ultimativni sklad duha i tela, ustoličiti kao sveopštenačelo neohelenističkog humanizma! A šta vidi? Nacionalnog junaka u narodnoj nošnji. Ratovi nisu stali, lepota nije trijumfovala, “troglasje sporta, religije i umetnosti” nije se dogodilo. Trijumf olimpizma poraz je dekubertenove, uostalom, posve naivne, sasvim retrogradne i prilično mutne ideje o tome kako je važno učestvovati u telovežbi kojom se gradi duh. Citius, altius, fortius - brže, više, jače, to je trijumf volje, kako će to dobro razumeti Leni Rifenštal i njen poslodavac. I svi pre i posle njih. Je li njegov, u nameri možda i sasvim plemeniti, falsifikat duha i ideje antičkih igara, to suštinski krivo čitanje, zapravo u sebi tajio ugrađen ovaj proto-fašistički instant ideal? Brže, više, jače, bolje, zatri, satri, porazi, ponizi, uništi. Tako je Spiridon Luis, i ne sluteći, zapravo preneo neohotičnu poruku: jedan žar pretvoren je u industriju, kako to besprekorno tačno kaže Peter Sloterdijk, valjda poslednji veliki živi filosof (ok, i Slovenac je tu, ako vam se tako čini). Ništa od religije atleta. Event industry upravo se rađa. Nacije će trijumfovati ili ih neće biti. Možda je Morrisonova razorna ironija iz An American Prayer, mnogo više od poezije, iako, srećom, manje od deklaracije – mogli bismo isplanirati ubistvo/ili osnovati religiju?https://www.youtube.com/watch?v=Misp2YQG3icVežbom tela, i to je veliki Kurbetenov poraz, ne nastaje duh. Mens sana in corpore sano? O, ne. Jer, šta bismo sa Homerom, Filipom Višnjićem, Stivenom Hokingom? Vežbom tela, po načelu usavršavanja – kako bi onaj Nazarećanin rekao, onomad na Gori, ako je verovati prvom Jevanđelisti, (5:48) budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski, prilično zahtevno, ne li?– postiže se savršen federerovski forhend. I ništa više. I ništa manje od stotinjak sponzorskih miliona. Možda otud, u potrazi za nekom p(r)ojavom duha, Đokovićeva potreba da se zavlači u utrobu brda kraj Visokog? (Ma šta potpisnik mislio o toj prevari.) Askeza i akrobatika rađaju duh, tamo gde ga izvorno ima. Šolja posnog pirinča, dve datule i nekoliko decilitara soka od voća i povrća, pa četiri seta protiv Nadala na šljaci. Isijavanje duha kao pobeda pojedinačne ljudske volje nad samom sobom, udružena sa askezom i obogaćena akrobatikom tela od gume. Navodno su atoski monasi dali znatan novčani prilog kubertenovskoj inicijativi. Ako je tačno, nije slučajno. Baš kao što nije slučajno ni to što se na naopako postavljeni krst usred duhovne pustinje, ovih predolimpijskih dana, raspinje mladog čoveka – oličenje svega ne-olimpičnog, svega anti-arijevskog, opozit sveg “belci-ne-skaču” sranja, najvredniji, najdragoceniji, pa i nakorisniji (the most valuable) igrač košarke na svetu. Vrednost uključuje duh. Duh je dragocen. Korisnost je statistička kategorija. U tom stupcu tabele ne stoji kako je izvedeno dodavanje. A to kako, to je duhovna kategorija. Nije slučajno što se frustracija nacije u opadanju, lišene svog građanstva, iznova posuvraćene u plemensko, de-emancipovane, potuljene, stenjuće, obrušava na odsustvo učešća u nekom kolektivu. Stanje duha ne dopušta drugu mogućnost. Šta, međutim, ako momka ne zanima da ga sa zlatnom olimpijskom medaljom ili titulom najboljeg košarkaša na svetu primaju u Kabinetu? Ili povlače po Balkonu? Šta ako je reč o zdravom duhu u telu takvom kakvo je?  Šta ako su manjež i hipodrom lepši od dvorova, starih i novih? Mogu da mu pljucnu pod kibic-fensterče. Dok kusa mamin perkelt.

Ili, što bi rekao Holden Kolfild (ako se još čita Selindžera): a horse is at least human! Konj je ljudsko biće. Ako nije konjina. Na Olimpu duva promaja. Neka igre počnu. Ili su odavno počele? Važno je neučestovati.