1
Priznajem: bio sam nepokolebljivo zaljubljen u Tatum O’Neal, u sezoni 1974/5. Jer, gledao sam Paper Moon ("Mesec od papira"), Petera Bogdanovicha, u nekom letnjem bioskopu, nekom otočkom kinu, beše to Brač ili Vis, Pučišća ili Komiža, nisam više siguran.
Bio je to crno-beli film, onda kad su filmovi već odavno bili u koloru i tehnikoloru, kad su filmovi bili veliki i široki, veći ne od života, nego i od svemira, onog koji se nad tim malim letnjim kinima dizao sve čekajući da se odnekud pojavi Luke Skywalker.
Samo, na to će se još čekati te sezone, sezone Tatum O’Neil. Nije nam išlo, meni i Tatum, možda zato što je ona starija tri godine, a u to nežno doba – to je velika razlika. Možda je od značaja i činjenica da je ona bila gore, na platnu, a ja dole, među rasparenim stolicama bioskopa koji je preko dana kafanska terasa.
Zbog nje sam zavoleo i McEnroa, kad već to nisam ja, a i voleo sam kako je nervirao Björna Borga, onomad na Wimbledoneu. Bilo kako bilo, Tatum je dobila Oskara za taj film, a ja sam se okrenuo drugom ženskinju, Daliborki Stojšić i Debbie Harry, ponajpre. A u petom razredu sam upoznao i Z.
Peter je Bogdanovich imao to prezime, a imao je i te filmove koji će stupati kroz naše živote sedamdesetih i docnije, kao, uostalom, i Skorsese, De Palma, Coppola, Lucas, Spielberg, ali uvek nekako u šreh, nekako mimo njih, a parte, nekako drugačije od drugih.
Bogdanovich, naime, živeo je svoj Hollywood, ne „novi“, nego stari, prastari, onaj u kojem se zna da kad on, sin Bore Bogdanovića, slikara iz daleke zemlje preko okeana, kaže Jack, to je Ford, John Ford, kad kaže Hitch, to znaju svi, a kad kaže Orson, to nije samo ležerna američka instant-familijarnost, nego ime njegovog sustanara: neko je vreme Orson Welles živeo kod Bogdanovicha, u danima pre serije njegovih bankrota – doslovnih – a i onih filmskih.
Jer, počevši s „Metama“, filmom o nečem što će tada, krajem šezdestih, biti tek nagoveštaj nekog strašnog sveta – poremećeni mladić s visoke zgrade upucava slučajne prolaznike negde u Teksasu, naoko ničim izazvano – Bogdanovich će sačiniti i remek-delo „Poslednja bioskopska predstava“, pomenuti „Mesec od papira“, i valjda prvi film zbog kog me bolela dijafragma od nemogućnosti da savladam napade smeha – „What’s Up, Doc?“ iliti „Što te tata pušta samu“, kako je glasio bizarni distributerski prevod, sa, ponovo, tatom moje simpatije, Ryanom, i sa najlepšim nosem Amerike, Barbrom Streisand, posle čega će slediti serija neopisivih neuspeha.
Billy Wilder, reditelj bar dva remek-dela, „Neki to vole vruće“ i „Apartman“, kazaće, na svoj austrougarski – jer, da, i on je evropski imigrant, takvi su pravili Hollywood – cinični način:
„Ko kaže da je Hollywood gadno mesto, razjedeno mržnjom, pohlepom i zavišću – dovoljan je još jedan promašaj Petera Boganovicha, pa da se svi ujedine.“
Biće da mu je teško palo to što ga Bogdanovich nije voleo onako kako je voleo Bustera Keatona, Howarda Hawksa i onu napred pomenutu trojicu. I nije polagao na korektnost, bilo koju – političku, seksualnu, društvenu: popu pop, bobu bob. Pa ko se nađe uvređen, tako mu je. Možda ima nešto u tome što se prezivao Bogdanović?
I onda je došla Dorothy Stratten, najbolja riba kraja sedamesetih prema Hughu Hefneru. A ni mi, redovni čitaoci Playboya – tačnije redovni konzumenti te literature koju su stariji zbilja i čitali, u to doba manje zainteresovani za pametne intervjue, a više za srednje stranice, nismo imali ništa protiv. Još negde imam primerak junskog broja iz osamdesete, sa njom u travi na naslovnoj strani. Još jedan mesec od papira. (Uzgred, „It’ Only A Paper Moon“, koju se, dakako, čuje u filmu kojem je dala ime, ta nežno-setna jazz balada o prividu ljubavi iz doba Prohibicije, standard kojeg su svirali i pevali svi koji do sebe drže, najbolje – logično – zvuči kod Elle Fitzegrald, onda kad valja čuti te gorke reči, ili, dabome, kod Milesa, u vreme prvog seksteta, kad se, posle šefove trube, začuje Sonny Rollinsov tenor.)
Te godine, Godine Velikih Promena, ona, Bogdanovicheva devojka, ubijena je, glupavo, besmisleno, baš kao što će tako, nekoliko meseci kasnije, biti ubijen i John Lennon: strašni kraj suludih sedamdesetih.
I te dve smrti obeležiće moju četrnaestu godinu života, fražilno doba za muškarca. Otud ravnodušnost prema smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti: Z. i ja smo, kao odlikaši, svako drugo popodne sedeli pored Titove slike izložene u školskom holu, to beše idiotski običaj dok je trajala ljubljanska agonija, i ona mi je dopuštala da je poneka dodirnem po nogama iznad kolena.
Te jeseni ćemo se ljubiti, filmski, u ekskurzijskom autobusu što nas je vodio ka Kadinjači, kragujevačkom stratištu, Đerdapu i, naposletku, Kući cveća. Tako se moj detinji erotski život tamo i završio, neumitno povezan sa delom i životom Petera Bogdanovicha, čoveka kojem je eros filma zahvatio dušu kao što kancer osvaja ono u čemu duša prebiva. Hvala, Maestro. Laka Vam zemlja.
Bonus video: Gorčin Stojanović o (ne)emitovanju filma
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
