Nevolja sa kneževinama - ni pravim kraljevinama, ni istinskim republikama - čak i kad nisu, poput naše, autoritarne, počiva u njihovoj veličini. Tačnije, u odsustvu veličine. Ako su te kneževine (kao, opet, ova naša) zapravo novokomponovani, jučerašnji modeli, nevoljko nastali bekstvom drugih iz zajednice, onda im valja proizvesti - pa, gotovo sve: istoriju, tako što će revizijom i dinamičkim preoblikovanjem (naglim isticanjem sporednog namesto važnog), napraviti nedostajući i/ili nedostatni kontinuitet; nacionalnu simbologiju - valja izmisliti zastave, praznike, spomenike; domoljublje - a ono je krhka stvar, kako nas uči Sterija - koje će imati duboko, a ne interesno utemeljenje. I još štošta.
Tako se kod nas prvog septembra po školama slušalo himnu. I? I ništa. Pre toga je na obesmišljen trg načoklečen ružan, nezgrapan, disproporcionalan, rečju: tragično neuspeo, spomenik nekom ko je – o, da, itekako! – vredan povišene pažnje, ali, naprosto, nije ona vrsta oca nacije, suštinski zaslužnog vojskovođe, tvorca nezavisnosti, pokretača ustanka protiv porobljivača, kakve baštine i uzdižu evropske i evropoidne državne zajednice, poput SAD ili latinoameričkih zemalja.
Nevolja, dakle, počiva u tome što u takvim malim zajednicama nema dovoljno snobova (pretencioznih znalaca), a ima previše skorojevića (nedoučenih, ali agresivnih arivista).
A kad se, onda, državnim praznikom nezapamtljivog imena – a ta je konfuzija u izrazu posledica nereda u mislima koje su, pak, odsev odsustva suštinskog razloga za nastanak nekog naziva – proglasi i nacionalna trobojka, nastaje kratak spoj. Ili, da bi kolonijalni gospodar bolje razumeo – kurzschluss. A potom i zatamnjenje – smisla, ponajpre.
I tako se Dan zastave (duži naziv je, rekoh li, nezapamtljiv) prostro kroz jedan prestonički radni dan, kao flekava mušema posle dečijeg obeda – nikom nije bilo jasno šta se tačno i zašto slavi. Negde je, valjda na tom trgu čiji je smisao sabornog mesta po dolasku u grad posve ukinut (pa bi se, sledstveno, drugačije imala nazvati i ona televizijska emisija u čijem je imenu ulica-poveznica između mesta prisepeća i centralnog gradskog prostora, a koja simbolički označava otvorenost grada u koji se dolazi, u kome se ostaje, u kome se lepo i rado živi, te ga to čini prestonicom i metropolom), održana neka priredba. A zastave su se vijorile tamo gde su se očitovali oni (p)odani(ci) koji su sebe ubedili da znaju o čemu se zbilja radi.
I tako su tri boje naše zastave – koju imamo u dva vida: državnu, sa sve krunom usred republike, i narodnu, onu s kojom se, bar u doba Užičke republike, ginulo za slobodu – obojile dan i noć miholjskog leta, a da je ostalo nedovoljno jasno o čemu je tačno reč. Kneževina koja to i jeste i nije, tako, obeležila je pred samom sobom upitno postojanje same sebe. Država bez jasnih granica, ni sekularna, ni teistička, ni sasvim građanska republika, ni istinski autoritarni kalifat, hibrid nacionalističke konfuzije i jasne težnje za punom emancipacijom – ljudskom, pre svega, i ne može imati jasne praznike. Šta su američki četvrti ili francuski četnaesti dan jula, jasno je svakom, baš kao što je nekad bilo jasno šta je u Rusiji Sedmi novembar ili kao što je i danas tamo jasno šta je Deveti maj. Kao što je nama ovde bilo jasno šta to behu Sedmi juli, Dvadeset deveti novembar ili taj isti Deveti maj. Mada su komunisti tvrdili da smo se mi tukli do petnaestog. Ali to nisu ozvaničili kao praznik.
Znalo se i šta znače tri boje. Vlada Bulatović Vib, jedan od duhovitijih, a zaboravljenih Srba, imao je svoje tumačenje – plavo more, bele vile, crveni drugovi. Tu bi se negde dalo naći duboki koren i ovih naših nevolja, samo što drugovi više nisu crveni od ideologije, nego od sramote što nisu postali gospoda, a ni more nemamo.
Znalo se, kao što se tamo gde je taj preplet modrog, belog i purpurnog i nastao, još uvek zna. Onaj je britanski kralj, naslednik prve Elizabete, Šekspirov savremenik, inače Škot, imao sjediniti belinu i crveni krst Sv. Georgija, sa dijagonalnim krstom škotskog zaštitnika Sv. Andrije (posle će tu zgodno doći i irski Sv. Patrik, sa svojim dijagonalama), pa je nastao Union Jack. Onda su to uzeli u nastajućoj revolucionarnoj naciji Amerikanci – te boje, mislim – a na koncu su se tu našli, ako je verovati Lafajetu (a po njemu, doslednom borcu za američku nezavisnost, makar i zbog francuskih interesa, ipak se zovu američki gradovi i mnoge ozbiljne ulice po megalopolisima), Francuzi u danima posle pada Bastilje. Plavo plemstva postalo je plavo – slobode, kraljevsko belo postalo je belo – jednakosti, a crveno nadolazeće buržoazije, a potom, jakobijanskog ekstrema, frigijskih kapica, prolivene krvi, postalo je crveno – bratstva. Lafajet, doduše, tvrdi da je on spojio aristokratsku belinu sa pariškim plavo-crvenim. I to su te boje, i to je ta, što istorijski verodostojna, što predanjem i domislicama nadograđena, simbolika. I to je i naša zastava, kao ruska, slovačka ili slovenačka naizvrat. U Hrvatskoj se banovini, pred raspad prve Jugoslavije, razbrajalo: plav-bjel-crven, to je barjak drven, crven-plavi-bjeli, to je barjak gjeri (starohrvatski lokalizam, nešto kao – grdan, ružan), crveni-bjeli-plavi, to je barjak pravi. (Hrvatski je pravopisni standard – bijel/o/a, no ovo je kolokvijalni arhaizam.) Otud se tamo zapatila sva ta maloknežijanska, velikodržavna, novokomponovana simbologija. Ovi naši neotuđmanovci-u-pokušaju, odocneli su da, poput pomenutog doktora, budu očevi nacija, a preuranili da budu državnici. Tako da su, a i mi zajedno s njima, u sumračnoj nigdini besmislenog trga koji je po sebi svedočanstvo odsustva: železnice, smisla za proporcije i suštinske ljudske podloge za slavlje.
Ostalo piše kod Sterije, u slavnoj sceni iz „Rodoljubaca“, a u vezi sa madžarskim i srpskim kokardama, te boji Zelenićkine haljine. I sve, uostalom, piše kod Sterije. A što ne piše kod Sterije, piše kod Njegoša. U „Luči“, naročito: O, kako je lice svemoguće/mračna glupost obezobrazila!
Džaba zastave, kad obraza nema.
A ni vetra.
Bonus video:
Dan zastave
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare