Piše Dragan Ambrozić: The Rolling Stones ili istorija se piše i dalje

Svuda piše sledeće: „Hackney Diamonds“ (Polydor) ime je 24. po redu albuma The Rolling Stonesa, prvog posle 18 godina. Ono što nigde ne piše jeste da je ovo sigurno najmanje očekivana ploča u njihovoj karijeri. Očigledno je nastala kao reakcija na smrt Charlie Wattsa, bubnjara i člana benda od osnivanja. Kao da je ovaj tužni događaj naterao ove najslavnije od svih živih rok muzičare da se trgnu i krenu u smeru završavanja onog što su započeli da snimaju 2018, dok je Charlie još uvek bio živ, u svetu pre pandemije.

Jer, očigledno, nema nijednog drugog vidljivog razloga koji bi mogao da navede ove osamdestogodišnjake da još jednom uđu u studio i urade neku potpuno novu muziku. Pre svega, jednostavno su suviše bogati da bi se i dalje cimali i vukli po njima; imaju mnoštvo demo-snimaka koji još nisu objavljeni i vape za reciklažom; konačno, njihovi koncerti su i dalje među najtraženijim stvarima u ovom poslu, te od njih mogu da zarade neuporedivo više nego od ploča, ako baš žele neku akciju... dakle, svaka logika nam govori da The Rolling Stones nisu morali ništa da snimaju. Ali ipak ih je nešto snažno nateralo. I to ovu ploču čini nekako posebno iskrenom, jer ima svoj jak razlog za postojanje.Ovo je, naime, oproštajni album The Rolling Stonesa.https://www.youtube.com/watch?v=_mEC54eTuGw&list=OLAK5uy_nsgVCCHAcnZQSMaZXY62TYNUrtLifHMHMZa razliku od drugih velikih zvezda iz „zlatnih godina“ rokenrola, koji su se pod stare dane opredelili da zaokruže svoj životni put introspektivnim albumima, The Rolling Stones su svoj kraj rešili da obeleže svirajući što bučnije mogu. Kao stav – to je za svaki respect.The Rolling Stones su rešili da budu ponovo The Rolling Stones. Može svet da ide u kom god pogrešnom pravcu – uvek je i išao – ali oni će ići isključivo u svom. Stalno kontra. „Hackney Diamonds“ je zato album pravih The Rolling Stonesa, drčnih da budu ono što samo oni hoće. Pa, ako im se sa osamdeset godina ćefnulo da budu opet rokeri na sav glas, to je prosto njihov način da poslednji put kažu kako su uvek bili u pravu i da su još uvek sa nama, mada je Charlie Watts nešto trenutno sprečen.UMETNOST ROKENROLAVaš potpisnik je vršnjak sastava The Rolling Stones (osnovani 1962). Zato će ovom prilikom dopustiti sebi da napiše kako je njihovo poslednje stvarno dobro izdanje izašlo još dok je bio u gimnaziji, a drug Tito zadnji put svečano obilazio Ameriku i Englesku („Some Girls“, 1978). Tokom decenija smo zatim slušali polusvarene proizvode, sami sebe hrabreći da su i dalje dovoljno dobri da bi bili vredni naše pažnje. Ako ćemo pošteno – ni album „Hackney Diamonds“ nije mnogo drugačiji, i on spada u seriju solidnih izdanja koja su tu da produžavaju mit o The Rolling Stonesima, a da vrlo malo toga suštinski dodaju.https://www.youtube.com/watch?v=Vwtd9miqkLg&list=OLAK5uy_nsgVCCHAcnZQSMaZXY62TYNUrtLifHMHM&index=2Međutim, kontekst se sasvim promenio: ima nečeg herojskog u ovom pokušaju The Rolling Stonesa da za kraj naprave poštenu, organsku rokenrol ploču – onakvu kakve su nekad pravile sa lakoćom – u ovim vremenima kad svetom vladaju kopije kopijinih kopija, gde god pogledate. Biti to što jesi, sa svim falnikama, danas je izuzetno hrabar čin, ali i ne očekujemo ništa manje od The Rolling Stonesa, kao čuvara rokenrola.Zbog toga ovde nema ničeg nasilno retro – The Rolling Stones samo sviraju ono što su uvek svirali, iznova i iznova izmišljajući sebe kroz male detalje. To je moderno produciran hard-bluz uz naklone ka gospelu, funku, disku, popu. Čak i naziv „Hackney Diamonds“ referenca je na neizveštačen, stvaran ulični život i nešto zabranjeno, kao aluzija na sitne kradljivce – obijače prodavnica iz siromašnog londonskog kraja Hackney, koji bi razbili staklo da ukradu nešto na brzaka iz izloga, ostavljajući za sobom srču, te sjajne siromaške dijamante...Ključno je to što The Rolling Stones i dalje daju publici rokenrol kao zajedničku zabavu, za slušanje u društvu i skakanje – sasvim suprotno od one dosadne rok muzike sa „viškom smisla“ u kojoj tražiš sebe, dok se ne izgubiš potpuno, a na koju su nas poslednjih par decenija navukli neki umišljeni kritičari ;). Dok se drugi ubiše da nam se predstave kao „namučeni pesnici“, ovaj bend se naprosto raduje životu i glorifikuje ga svakim svojim potezom. To je prava „umetnost rokenrola“. I ne možemo da u ovim vremenima, opsednutim smrću, ne vidimo tu osobinu The Rolling Stonesa kao pravo kulturno blago: oni slave život, bezrezervno uživajući u njemu.https://www.youtube.com/watch?v=AToCnrHDFE0&list=OLAK5uy_nsgVCCHAcnZQSMaZXY62TYNUrtLifHMHM&index=9Glas Micka Jaggera i dalje zvuči kao da njegova čežnja ne može biti utoljena, Richardsova gitara kao da je i dalje spremna da se upusti u svaki „greh“. Danas, kad sve pop/trap/hip hop zvezde tvrde da umeju da uživaju u životu, a kao dokaz nam u spotovima pokazuju kako se super provode u svojim basnoslovno skupim vilama/bazenima/automobilima – Stonesi su tu da nas plemenito podsete kako se život sastoji od malih stvari, odnosa sa drugim ljudima, i od svojih sopstvenih izbora za koje odgovaraš. To je pravo i jedino bogatstvo vredno pažnje i glavna tema neprekinutog niza oduševljajuće jednostavnih, dobrih pesama na „Hackney Diamonds“.https://www.youtube.com/watch?v=LRLrEPTek1k&list=OLAK5uy_nsgVCCHAcnZQSMaZXY62TYNUrtLifHMHM&index=10U SLAVU ŽIVOTAPloča počinje sa tri poruke namenjene voljenoj osobi: „Angry“ – nemoj da se ljutiš na mene, „Get Close“ – želim da ti se približim, „Depending On You“ – i dalje zavisim od tebe. Svi vole The Rolling Stones zbog ove direktnosti, koja ih ne napušta ni sad. Sve tri pesme su potencijalni hitovi, u produkciji Andrewa Watta (takođe i njihov koautor), koji je osavremenio zvuk Stonesa sa razumevanjem i na ukusan način, prilagođavajući neobuzdani imidž benda savremenim shvatanjima, ali bez vidljivog kompromisa. Tako su „Bite My Head Off“, „Whole Wide World“ i „Live by the Sword“ stvarno neobuzdani i duhoviti rokenrol komadi, „Mess It Up“ zaista seksi-fanki, a „Driving Me Too Hard“ zbilja dirljiva balada. Kod njih je sve stvarno, kao što je uvek i bilo, te ne možete da se ne nasmešite na ovu očiglednu pobedu života nad digitalnim iluzijama.https://www.youtube.com/watch?v=YEJd5xtbEPY&list=OLAK5uy_nsgVCCHAcnZQSMaZXY62TYNUrtLifHMHM&index=11U njegovu slavu su poslednje tri pesme, koje zaokružuju album na krajnje emotivan način: odjednom je tu Keith Richards da nam se lično poverava, dok moli ljubavnicu da mu kaže sve u lice na „Tell Me Straight“; Mick Jagger, koji se u ime celog benda obraća nebesima što ih čekaju, u potresnom gospelu „Sweet Sounds of Heaven“, čiji je je neisforsirani produženi jam-session završetak najbolji trenutak ove ploče; i potom ogoljeni do srži, sami Jagger i Richards, kako pevaju i prilično radikalno akustično sviraju Muddy Watersov „Rolling Stone Blues“, po kome je bend i dobio ime. To je dostojan epitaf najveće karijere u rokenrolu.Biografije gostiju popunjavaju stranice i stranice enciklopedije popularne kulture: Paul McCartney, Elton John, Stevie Wonder i Lady Gaga. Tu je i najveće od svih čuda – povratak Billa Wymana u bend posle 30 godina. Svi su u sporednim ulogama, kao prateći basisti, pijanisti ili glasovi, i svi daju doprinos punim srcem, kako jedino i može. Što nas dovodi do ključnog saznanja vezanog za pojavu albuma „Hackney Diamonds“: The Rolling Stones su i dalje standard u poslu, po kojem se drugi mere.https://www.youtube.com/watch?v=Q2tbVRYwl-E&list=OLAK5uy_nsgVCCHAcnZQSMaZXY62TYNUrtLifHMHM&index=12VELIKO FINALE„Hackney Diamonds“ je skoro svuda prvi na top listama najprodavanijih albuma. Ipak, u svetskoj muzičkoj kritici se već nedelju dana, otkad je izašao, vodi intenzivna rasprava da li je rokenrol još uvek muzika koja danas uopšte zanima publiku, i da li su The Rolling Stones i dalje toliko važni?Nije pitanje da li su The Rolling Stones i danas relevantni, nego da li je ceo svet više relevantan. On se srozao niže nego što smo mislili da može. Zato u njemu više nema mnogo mesta za rokenrol.Bonus video: Posle 18 godina - ROLINGSTONSI zakotrljali novi album – Petar Janjatović i Brajan Rašić