Pišu Z. Kojić i D. Ambrozić: The Pretenders - Hate for Sale

Pišu: Zorica Kojić i Dragan AmbrozićKako ono beše: "Tanka je linija između ljubavi i mržnje"? U slučaju benda The Pretenders, uvek je na kraju svih krajeva, ipak samo reč o - ljubavi. Čak i ako njihov aktuelni, jedanaesti studijski album, nosi naziv Hate for Sale, neka vas to ne zavara. Chrissie Hynde i njeni momci veoma dobro znaju šta pokreće svet, a u pravedničkom ženskom gnevu ove britke autorke i neodoljive frontmenke, nikad u stvari i nije bilo ničeg nalik mračnom nagonu za uništenjem kakvog gnusnog muškog pojedinca, koji joj je stao na žulj. Jer, The Pretenders, sa Hyndeovom na svom čelu, uvek imaju dovoljnu dozu humora kao otklon od svakodnevnih ljubavnih briga: u svojoj "You Can’t Hurt a Fool" Chrissie uostalom lepo kaže da ne možeš povrediti onu koja je previše stara da ume bolje, a isuviše mlada za svoje godine ("Too old to know better/Too young for her age"), sve to u slavu nepokorne žene kao arhetipa, dabome. Jasno kao dan, zar ne?

Album Hate for Sale (BMG) svojevrsna je zbirka onih, u sopstveni DNK instinktivno upletenih, najsnažnijih tinejdžerskih utisaka o britanskom i američkom rocku. Možda su naslovnu numeru "Hate for Sale" zaista inspirisali punk prvoborci The Damned, kao što sama Chrissie Hynde reče - glavni dokaz za to je uvod, sa sve onom greškom nakon koje pesma počinje iznova, tek da se originalna punk etikecija ispoštuje do kraja. No, ova programska pesma svejedno u startu više priziva u uho "Paperback Writer" razdraganih The Beatles, nego išta.https://www.youtube.com/watch?v=socPW-ePQ_YZato će "The Buzz" odmah zatim doneti, u savremeni rock izraz pretočen, slatki polagani rockabilly štimung a la Ricky Nelson. Pravo iznenađenje je "Lightning Man" - taj naročiti The Pretenders broj, sa odgovarajućom količinom sablasnosti u jednoj mogućoj varijanti The Specials reggae zvuka: posvećen uspomeni na nekadašnjeg saradnika sa albuma Alone (2016), multiinstrumentalistu i najboljeg prijatelja Dana Auerbacha (The Black Keys) - Richarda Swifta, preminulog pre par godina - on donosi gorku memorabiliju sa poukom ("The demons got the better of you / Well, that's what demons do / The demons can't destroy, nothing can / Destroy the soul or rise above the lightning of a music man").https://www.youtube.com/watch?v=wlekpdXx2wcIpak, žeđ za životom Chrissie Hynde nadvladava sve. I jedan od njenih heroja dobiće albumom Hate for Sale možda ne sasvim jasno naznačen, ali svakako nedvosmislen kreativni omaž. Na stranu "Turf Accountant Daddy" što započinje ritmom nalik na "The Jean Genie" Davida Bowiea, sa aromom punk nesavladivosti, a nastavlja se vokalnom artikulacijom tako tipičnom za drugog heroja - Loua Reeda. Kroz čitavu ploču, međutim, do samog kraja, provejavaće povremeno svojevrsni rokerski duh Mršavog, bledog Vojvode, možda najdirljivije dorečen u prekrasnoj elegičnoj "Crying in Public", na koju ćemo se još vratiti.https://www.youtube.com/watch?v=1ODPgzITbQkDa slušateljska strastvenost sastava The Pretenders seže i mnogo dalje, sa zadovoljstvom otkrivamo u himničnoj "Didn't Want to Be This Lonely" koja se vozi na zavodljivo pumpajućem Bo Diddley ritmu, što zvuči kao da nam dolazi iz večnosti i u nju se vraća. Na ploči ima mesta i za malo underground rock raspoloženja u "I Didn't Know When to Stop", sa neočekivanom cameo posvetom u duhu "Tales of Brave Ulysses" legendarnog britanskog benda Cream. Koliko ova psihodelična hard rock ekskurzija nije slučajna, pokazaće već naredna "Maybe Love Is in NYC", sasvim u stilu mitske folk balade "Tangerine" sa albuma Led Zeppelin III. The Pretenders su naravno mnogo veći od tek neke stilizacije istorijski nezaboravnih rock tema, a elektricitet Chrissie Hynde te simbole prošlosti dodatno stavlja na mlazni zvučni pogon one sledeće muzičke generacije, kojoj i sama pripada. Jasno je da je Chrissie Hynde odrastala u novotalasna vremena, pa zato ima tu stalnu potrebu da munjevito reaguje i kaže nešto svetu, isporuči komentar ulice, ostavi svoj trag na slušaocu...https://www.youtube.com/watch?v=x3OdzRdTJE8Dok slušate njihovu toliko cool "Junkie Walk", sa uvodnim stihovima: "When you walk, when you walk / When you walk the junkie walk / Like you talk, like you talk / Like you talk the junkie talk" sa nemilosrdnim zaključkom: "Every junkie has to die", ne možete a da se ne setite sličnih stihova Neila Younga u "Come on Baby Let's Go Downtown": „Walk on, talk on, baby tell no lies / Don't you be caught with a tear in your eye / Sure enough they'll be selling stuff / When the moon begins to rise / Pretty bad when you're dealing with the man / And the light shines in your eyes". Rokenrol biće jednostavno žilavo nastavlja da gura dalje, čak i ako kopni pod ubistvenim teretom raznoraznih opijata.https://www.youtube.com/watch?v=byjlN6LdXw0Kao i na svakoj dobroj ploči, treba posebno obratiti pažnju na poslednju stvar, u kojoj Chrissie staje na stranu svake žene u trenutku njene krhkosti, što se manifestuje u plakanju na javnom mestu, kad se sve u životu raspadne - otkrivajući koliko se samo žena može da oseti bespomoćnom, kad joj se maskara razmaže ("She might look a million or only ten cents / When mascara runs, there's no recompense / Aristocrat, pauper or the bourgeoisie / All know what it feels like when life's misery / Means crying in public, crying in public"). Upravo ta završna, "Crying in Public", sa odblescima ranjive grandioznosti mladog Bowieja, protiče u iskrenom predavanju Hyndeove svojim slušaocima, dok sklapa misli iz dubine srca: "Feminists claim that we're all the same / But I don't know a man who's felt the same shame". Baš u ovoj pesmi, preokreće se više nego solidan album Hate for Sale u nešto što ima i jednu duboku nijansu ljudskosti preko svega, a što popularna muzika trenutno inače ne nudi. Mnogo snažnije u njoj saopšteno je šta znači biti žena, nego u raznim traktatima.

Šta na kraju reći o albumu, koji počinje greškom u sviranju? Zar to nije antiteza svemu onome što se oko nas prodaje kao muzika, energično opovrgavanje digitalnom tehnikom uređene zvučnosti, koja teče svuda okolo, sa nama i(li) bez nas? Nije li greška u sviranju - esencija muzičke delatnosti, kad dolazi iz ruke živog čoveka? Zato ovo nije samo još jedan običan The Pretenders album, nego njihova relevantna savremena konstatacija iz srca rokenrola, o tome kuda se ovaj svet zaputio sa svojom rasprodajom mržnje po najnižoj ceni - jer, milione ljudi oko nas izgleda da baš loži mržnja, a na gadosti se pale, više nego na išta drugo, čisto da znamo. Kontra toga, jasno stoji Chrissie Hynde sa svojim momcima, i bira stranu ljubavi, a šta bi drugo i mogla?Konačno, toliko već ima tih genijalnih Love for Sale stvari (Cole Porter, Boney M, Cecil Taylor, Dexter Gordon, Talking Heads, Motörhead), da se uopšte ne čini loše što je stara, dobra Chrissie odlučila da preokrene ceo koncept i ovako mangupski bocne našu otromboljenu maštu Kupidonovom strelicom, hitnutom kao i obično iz sasvim neočekivanog pravca. Ona nas tako uvek ponovo natera da uključimo mozak, porazmislimo i donesemo pravu odluku. A usput se nekako i osetimo toliko sexy i zabavno.