0
Rodonačelnici „amerikana“ žanra, vraćaju se vrlo emotivnom pločom posvećenoj temi gubitka bližnjih.
Karijera poznatog kanadskog sastava Cowboy Junkies traje već skoro 40 godina. Čine ga braća i sestra Margo Timmins (vokal), Michael Timmins (gitara), Peter Timmins (bas), te rođak Alan Anton (bas), svi rodom iz Montreala, ali preseljeni u Toronto gde im je i dalje baza. Potpisali su jedno remek-delo, album „The Trinity Session“ (1988), snimljen uživo u tamošnjoj Crkvi Svetog Trojstva (Church of the Holy Trinity). Radi se o jednoj od najvažnijih ploča alternativne rok muzike ikada – njihova svedena, ogoljena, ambijentalna verzija folka i country-rocka, udarila je temelje žanru koga danas poznajemo kao „americana“.
Minimalistička estetika oduvek je pogodovala glasu Margo Timmins. O njemu može da se napiše poseban esej: suzdržan, tih i fragilan, on vam se kao šapat uvlači u dušu. Odzvanja, ispunjavajući muziku benda emocijom koja isijava polako i dugo, terajući vas da se vraćate bendu Cowboy Junkies stalno iznova – kao prijatelju koga ne viđate često, ali znate da možete da se na njega uvek oslonite. I zaista, ko god voli njihov umirujući zvuk – verno mu se vraća. A oni se nikad nisu menjali. Sa preko 16 studijskih i 5 koncertnih albuma, izgradili su svoj paralelni svet, koji nije porediv ni sa čim drugim u pop muzici.
Nekoliko poslednjih godina Cowboy Junkies prolaze kroz izvesnu vrstu ponovnog pronalaska poetskog razloga za svoje postojanje – nažalost, verovatno podstaknutog gubitkom roditelja. „Ghosts“ (2020) je nastao u trenutku odlaska njihove majke, a najnovije izdanje „Such Ferocious Beauty“ (Latent / Cooking Vinyl) – nakon nedavne smrti oca, već uveliko dementnog. Između njih se stisla vrlo dobra kolekcija „Songs of the Recollection“ (2022), na kojoj su sabrali sve svoje poznate i neke nove obrade rok klasika – ovaj autorski covers projekat, upečatljiv je po dobrom ukusu i nadahnutom, neočekivanom čitanju numera Loua Reeda, Davida Bowiea, Boba Dylana, Neila Younga, Grama Parsonsa, ali i The Rolling Stonesa i The Cure, kao i njihovog prijatelja, prerano preminulog kantautora Vica Chesnutta. Bend je očigledno ponovo u stanju da ponudi ozbiljna i sadržajna dela.
Tačno takav je album „Such Ferocious Beauty“. Delikatno putovanje kroz osećanje gubitka i suočavanje sa posledicama nestanka nekog na koga smo celi život računali. Lirsko samoposmatranje ga prožima od početka do kraja. Dostojanstveno primajući bol kao novu svakodnevnicu, bend stoji čvrsto na nogama dok prolazi kroz njegove razne faze, onako kako zreli ljudi to moraju da prožive u stvarnosti. Zato ga otvara dramatična “What I Lost“ – sećanje na oca i borbu sa demencijom napisanu iz njegove perspektive. Pomalo psihodelična “Flood“ bavi se samim opisom nestajanja iz života, neilyoungovska “Hard To Build. Easy To Break.“ krhkošću egzistencije, a “Circe And Penelope“ zahvata u oblast mitoloških slika da bi nam predstavila večnost nedostajanja koje ostaje pred nama kad neko drag ode.
Najbolja pesma na albumu je „Hell is Real“. Praćeni zvukom cvrčaka iz prirode, Cowboy Junkies odjednom zvuče kao propovednici iz praiskonske prošlosti, koji prete povratkom besnog Isusa i njegovom teškom osvetom zlima. Obećanje katarze kroz ispunjenje pravde leži iza ove numere.
Još dve divne kompozicije slede: očevim poslednjim danima posvećena „Shadows 2“ utemeljena je u stihovima D. H. Lorensa (njegova poema „Shadows“ bavi se naslućivanjem kraja), dok se moćna „Mike Tyson (Here It Comes)“ bavi neizbežnim strašnim i mučnim događajima koje nam svakodnevni život donosi, ne pitajući nas. Otvara je stih koga odmah zapamtite: „Every man has a plan / Until he’s punched in the mouth“, i dalje razvija snažnu i neočekivanu metaforu kako je svaki čovek kao poznati bokser Majk Tajson i mora da nauči da prima užasne udarce, pa i one koji mogu da ga zbrišu. Jer oni sigurno dolaze. Kraj albuma je ponovo rezervisan za snimak zvukova sa polja, što se postepeno razvijaju u selestijalnu „Blue Skies“. Ovo okretanje prirodi na kraju, deluje kao olakšanje – spontano razrešenje briga i anksioznosti kojom je ploča okupana.
Cowboy Junkies na „Such Ferocious Beauty“ zvuče kao oni sami, ali bez ponavljanja nečeg što smo već čuli. Prosto je neverovatno kako i dalje uspevaju da iznova izmisle način da budu drugačiji i inovativni, u okviru jedne tako uske formule zvuka. I to je pokazatelj njihove umetničke izuzetnosti, tako retke u današnje doba.
Što se vašeg potpisnika tiče – mada Cowboy Junkies dolaze is hladne Kanade – ispostavlja se da je ovo najbolja vrsta letnje muzike, ona koja navodi na osluškivanje okoline i svog unutrašnjeg glasa. Kad konačno ostanemo sami sa sobom.
Bonus video: Kompozitorka Irena Popović Dragović o operi „Deca“