Piše Dragan Ambrozić: Chet Faker, letnje laidback ludilo 

Kultura 31. jul. 202114:54
Podeli:
Chet Faker
Chet Faker Foto:REGIONAL MUSIC / BACKGRID / Backgrid UK / Profimedia

Letnje laidback ludilo može da počne! Posle višegodišnje pauze vratio se najveći majstor opuštenog elektronskog R&B groovea.

Dragan Ambrozić Foto: Goran Srdanov

Chet Faker je umetničko ime australijskog kompozitora i producenta Nicka Murphyja (32), koji je aktivan već skoro jednu deceniju (i, naravno, fan je legendarnog jazz trubača Cheta Bakera). Pod tim pseudonimom, postao je globalni underground heroj u periodu 2012 – 2015, kad je lansirao revolucionarni elektronski zvuk zasnovan na opojnom, kosmički opuštenom ležernom grooveu, uz emotivni muški soul vokal. Tako je rođen ultimativni chill out zvuk za generaciju novih otpadnika, i sve koji se osećaju kao da ne pripadaju uobičajenim tokovima.

Međutim, negde u trenutku kad je bio na ivici istinske slave, Nick Murphy je odbacio scensku ličnost, i rešio da od 2016. nastupa pod svojim rođenim imenom – legitimno, ali mu je to donelo manje vidljivosti, pa i uspeha.

Posle svega što nas je snašlo u poslednje dve godine, izgubivši oca tokom pandemije, očigledno je rešio da okrene nov list u životu i vrati se na ono što je najbolje radio: tako dolazimo do upravo objavljenog povratničkog albuma Cheta Fakera – Hotel Surrender (Detail Records).

Chet Faker
Omot albuma Foto:Promo

Njegovo najnovije izdanje produžava tamo gde se stalo u razvijanju digitalnog soula i elektronskog R&B ukrštenog sa trip hopom, izražavajući jedno alternativno osećanje sveta, čiji je on bio pionir i glavni akter (podudarajući se sa pojavom Johna Newmana, Rag ’n’ Bonea i ostalim neo soul dečacima). I dok je na debiju Built on Glass (Future Classic, 2014), ovo bio potpuno genijalan novitet u kulturnom smislu, a ne samo muzičkom, do izlaska Hotel Surrender njegove ideje su u međuvremenu postale standardi, te ovde susrećemo Cheta Fakera kao protagonistu mainstreama – naglašeno osećajnog i drugačijeg mainstreama, ali ipak mainstreama.

No, ništa to ne smeta – Chet Faker postoji u nekoj svojoj dimenziji, kao misionar dobre volje među ljudima i glas zdravog razuma među poremećenima, a njegove propovedi teku zajedno sa vožnjama na lepljivim ritmovima preko kojih idu naslage zvukova, često evocirajući jazzerski ugođaj improvizovane svirke. Tako prolog prve pesme „Oh Me Oh My“, čini prosvetljujuća progamska rečenica: „Music does something, I don’t know what it does, I just accept it as the sky is blue“, i odmah znate da se ovde odigrava nešto značajno.

Odatle kreće uzbudljiva priča o unutrašnjem putovanju iz koje saznajemo kako je autor morao da izabere muziku kao put u životu, da ne bi umro ispunjavajući tuđa očekivanja i obavljajući sa pola srca neke poslove koje mora da radi, ne bi li preživeo. Refren kazuje sve: „Oh me, oh my / I will sleep when I die“ – uvek stoj iza svog izbora u životu, šta god to bilo.

I ostatak albuma protiče u jednako prepoznatljivim životnim situacijama, nalazeći put do publike: „Low“ je komunikativan hit, i mogao bi da se nađe na nekom Primal Scream albumu iz 90ih, na kome se otkrivao spoj clubbinga i rokenrola – Murphy ovde pojednostavljeno objašnjava svoje pozitivističke principe rečenicom „iako se osećam depresivno / to ne znači da je iz mene iscurelo sve ono što je dobro“, opet pledirajući da se čovek drži svog puta.

Zarazan jazz vibe „Get High“ pravi je proglas borbe za ličnu slobodu rečenicama „samo zato što sam pokušao / ne znači da nisam u pravu / i to što plačem / ne znači da sam slab“, donoseći nam proživljenost, koju ne susrećemo svaki dan u savremenoj muzici.

Na isti način, njegova „Whatever Tomorrow“ zvuči kao dugačka zakletva, jednostavna, topla i direktna, dok pevač objašnjava svojoj partnerki da je sve što joj je rekao da će se desiti u budućnosti, za njega večna istina.

Jednako puna duše je „It’s Not You“, u kojoj se jedna veza raspada u međusobnom neprepoznavanju, a izmeštena, čudno spora „Peace of Mind“, dopunjuje ovaj intimni svet, sećanjem na devojku koja jedina ima snagu da smiri našeg heroja.

Sledeće dve numere pokazuju koliko je Cher Faker ispred svih kad reši da se bavi naizgled trivijalnom muzičkom formom, da bi je stilizacijom i stihovima izdigao na pijedestal univerzalnih emotivnih istina. Sjajna, danceoidna „Feel Good“, počinje kao pesma o zaljubljnosti u devojku, ali je zapravo pesma o zaljubljenosti u ljubav, uz pouku o njenoj moći.

„I Must Be Stupid“ je remek delo otvaranja sopstvenih rana, posle kog ponovo zavolite muziku kao takvu, zbog svega što nam pruža, kad se peva sa pravim razlogom. Ovaj soul komad prelazi u pravu bluščinu sa sve soliranjem, uz refren „mora biti da sam glup / sa glavom u oblacima“, dok nam usput dosoljava rečenicama koje se očito tiču rastanka sa voljenom. Na kraju pesme čujemo jednu baku kako rekapitulira svoje uspomene na nekog zgodnog momka koji je magično svirao klavir, čisto da shvatimo da su ove teme večne.

Autor je očigledno rešio da završi storiju u tipičnoj pozitivno-setnoj atmosferi, te nas za kraj dočekuju nežna prema sebi, usamljenički-ljubavna „So Long So Lonely“, i možda malo previše mekana, karipski ljuljkajuća „In Too Far“ – mada i to ima svoje fanove, koji sigurno pevaju sa njim dok sve lagano ide u fade out.

Hotel Surrender predstavlja ozbiljan povratak u formu. Chet Faker je unapredio savremeni pop svojim stilom, odvodeći ga u nove predele coola, baš kao i Chet Baker nekad. Za kritike ga posle svega i nije briga, jer je, na isti način kao stari džezer, i on jedna od onih velikih autentičnih faca popularne muzike, koje postoje zato što postoje.

Komentari

Vaš komentar