Povratnički album grupe ABBA jedinstven je događaj u istoriji pop muzike – niko se nikad nije vratio posle 40 godina sa takvim uspehom na svim top listama i kao najbrže prodavani proizvod godine. To je događaj takvih razmera, da bi uporedivo bilo jedino – da su se The Beatles ponovo rodili. Što je najbolje, čini se da je ovo povratak sa dubokim razlogom.
Art is how we decorate space, music is how we decorate time.
(Jean-Michel Basquiat)
Dve važne stvari su se desile u popularnoj kulturi 2021: pobeda italijanske grupe Måneskin na Evroviziji označila je trenutak kad se rokenrol vratio na veliku svetsku pozornicu, tako što je sišao sa nje, jer je očigledno da mu se više nikad neće dopustiti da bude bilo šta osim još jednog fazona; ABBA, koja je 1974. pobedila sa „Waterloo“, švedskom pop pesmicom pozajmljenog rokenrol zvuka, čime je započela nezaboravnu karijeru – snimila je posle 40 godina povratnički album Voyage (Polar/Universal). Tako je krug zatvoren: rokenrol je sad moguć samo kao stil, sve je samo pop muzika.
Raspravljati o albumima grupe ABBA uglavnom je uzaludan posao, jer nijedan nije ništa posebno, osim Greatest Hits ili Gold ili drugih, tome sličnih, kompilacija. Naravno, jer je u pitanju tipičan hit-singl bend. Kako stojimo sa hitovima ovde? Za početak, baš i nemamo „Dancing Queen“, „Mamma Mia“ ili „S.O.S.“, ali to uopšte nije važno – za promenu, cela ploča ujednačeno je dobra, a bar tri ili četiri pesme svakako će ostati kao značajne u ABBA kanonu. No, mnogo važnije jeste da postoji nešto neizbrisivo ljudski u njihovoj muzici, što izmiče hvatanju u marketinške mreže, ili bolje rečeno – što izmiče bilo čemu drugom osim verovanju. ABBA naime stoji i danas za osnovne stvari u životu: veri u dobrotu i lepotu. Tome je posvećen album Voyage.
ABBA je, jednostavno, merilo stvari u pop muzici. Po njima će se uvek sameravati svi drugi, i oni koji su bili i oni koji će doći, a njihove pesme će biti standard kvaliteta i za one napisane i za one još nenapisane. Posle povratničkog albuma, to je još jasnije: niko nikad neće moći da pretekne te anđeoske glasove, originalne, a ipak prepoznatljive aranžmane, i namerno trivijalni ton ovih pesama, koje nimalo nisu trivijalne po porukama. Jer ABBA sa sobom donosi nezaboravnu muzičku definiciju ljudskosti definisane kroz obične, svakodnevne vrline, kao spisak nečeg što svako od nas smrtnika može da ispuni.
Jedna stvar u vezi grupe ABBA na albumu Voyage upadljivo je različita, i sad očigledno potpuno drugačija od cele savremene svetske pop produkcije: oni su operisani od bilo kakvog cinizma. ABBA se potpuno uživljava u svoje likove koje tumače u pesmama i njihove sudbine. Zato im toliko verujemo. Njihova muzika uvek je bila pomalo kič, ali kič veran stvarnosti, ništa manji od onoga koliko su kič i naši životi – svako od nas sledi neki (malo)građanski san, a posebno oni koji smatraju da su otpadnici što žive po svojim pravilima. Zato se u ABBA prepoznajemo.
Prvi singlovi, balada „I Still Have Faith in You“ i dance „Don’t Shut Me Down“ predstavljaju vrh ploče, numere koje imaju onu jedinstvenu toplinu po kojoj su ABBA postali slavni. Ove dve pesme sigurno ostaju zabeležene među već svima poznatim hitovima, jer iskazuju veru u trajnost emocija, čak i posle proteklih decenija – čime uspostavljaju neraskidivu vezu sa svojom starom publikom, koja ih je stvarno čekala. No, ovde nalazimo neke od najneobičnijih tekstova u inače pojednostavljenom ABBA doživljaju sveta – stihove što se idealno nadovezuju na ozbiljnost njihovih poznih kompozicija sa početka osamdesetih, u kojima su se već bavili krizom srednjeg doba. Kao da je osnovna ideja „The Day Before You Came“ ili „The Winner Takes It All“ doživela multiplikaciju. Tako se „Keep an Eye on Dan“ bavi parom koji je razveden, a majka preko vikenda ostavlja dete bivšem mužu na čuvanje – samo je ABBA mogla da upakuje ovakvu storiju u zarazni upbeat disco refren i da to besprekorno funkcioniše. Tim pre što se na kraju pojavjuje kratki citat teme „S.O.S.“, koji kao da nam kaže – eto kako je završio taj par. Upečatljiva elegija „I Can Be That Woman“, direktno nas navodi na pomisao da žena u njoj ima problem sa alkoholizmom, te se zato ona i njen partner svađaju, dok mu ona obećava da može biti bolja. Teško da su ovo izveštaji iz nekog raja. Pre sa bojnog polja svakodnevnice.
Čak i kad pesme počinju kao izveštaj iz raja, na kraju imaju poruku da se nešto zlokobno približava: sa latinoameričkim uvodom sličnim hitovima „Fernando“ ili „Chiquitita“, song pod imenom „Bumblebee“ počinje kao naivna priča o malom bumbaru koji svaki dan obilazi baštu naše junakinje, da bi nas kroz slične opise cveća, ona pozvala da zamislimo svet u kome ničeg prirodnog više nema oko nas i pitala želimo li sve to da izgubimo? Laibach bi ovo sjajno obradili, njima taj patos besprekorno leži. Ali, problem nije u pesmi grupe ABBA, već u tome što je opisani scenario sad zaista izvestan.
Naravno, tu su i očekivane girl-meets-boy numere, što je situacija koju ABBA tako dobro interpretira: „Just a Notion“ slika je sudbonosnog susreta u diskoteci, dok je „When You Danced with Me“ istorija jednog čekanja da se dragi vrati u rodno mesto i ponovo odigra ples sa damom. Rokerska „No Doubt About It“ tiče se odnosa jednog para, u kome je devojka svesna da je zabrljala, ali se nada i na kraju zna da će dragi imati razumevanja za nju. Od ovakvih numera, satkanih od unutrašnjeg monologa, nastala je saga o ABBA.
Jeste, neke numere kao da ponavljaju modele njihovih uspešnih hitova od nekad, ali nije to ništa loše – ako neko sme da parafrazira, pa i citira sebe, to su svakako oni. Osim toga, ovde kao da svaka geografska oblast dobija neku pesmu za sebe – Skandinavci, Nemci, Rusi, Irci, Hispanoamerikanci, svi dolaze na svoje, pa je tu čak i jedna svečana tema za predstojeći Božić („Little Things“). Nekoliko kompozicija ima himnični karakter, pogodan za horsko pevanje u glas, na koncertima. No, i tu postoji obrt, jer ništa ovde nije na prvu loptu, mada se tako čini: „Ode to Freedom“ poručuje za sam kraj kako autori veruju da niko nikad nije napisao odu slobodi koja bi bila vredna pamćenja, jer je sloboda nešto za šta se stalno moramo boriti – te u oproštajnoj rečenici kažu kako bi želeli da neko jednog dana napiše pravu odu slobodi, koju bi svi mogli zauvek da pevamo.
Objavljuje li to ABBA svojom povratkom – kraj sveta kakvog smo do sad znali?
Povratak ABBA kruna je nostalgije za srednjom klasom. Ona je sedamdesetih i osamdesetih bila na istorijskom vrhuncu, oblikovala je planetu po svojoj meri, a ABBA su bili zvuk, slika i prilika tog sveta. Danas srednje klase više i nema (što ne znači da nema turbo-malograđanštine), svi smo digitalni siromasi, pa nam se sve u vezi sa njom čini kao topla i draga uspomena iz detinjstva, pravi „izgubljeni raj“. Jer ABBA je tada pevala o nama, kao što to i sada radi – samo smo mi propali jednom i za sva vremena. Ali, ikone tog doba još uvek su ikone i čuvaju sećanje na bolje dane, znajući da je sav taj komfor bio laž. Znamo to i mi, ali u toj laži smo učestvovali, u nju smo verovali, i sad se, ovako bankrotirani, posredstvom ove grupe – a koje druge – konačno vraćamo na prave teme ljudskih vrlina, kao da tražimo spasenje.
I te ikone se sad nadvijaju nad nas, da nam kažu kako su već mrtve, jer ih možemo ubuduće videti samo kao snimljene ABBAtare (u okviru serija koncerata ABBA Voyage), kao i da smo mi već mrtvi, samo to još nismo shvatili… te da bi bilo lepo od svih nas da sa ovog sveta odemo u miru, bar pokušavši da ostavimo nešto vredno pažnje naslednicima – recimo čistu planetu Zemlju, ili da bar odustanemo od ponekog planiranog rata. To je osnovna poruka albuma Voyage.
Doživljaj je kao da je u naše vreme doputovao neko iz prošlosti da nam prenese poruku predaka. U njoj piše da nismo dobri, šta više – da smo svetski zabrljali, ali da nade još ima, ako počnemo da manje sumnjamo, a više verujemo u sebe i svoju dobru stranu. Čoveku prosto dođe da se rasplače koliko je to na kraju dana tačno i koliko je u stvari sve jednostavno.
Bonus video:
ABBA, virtuelni koncerti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare