2
Nagrada "Vladan Desnica" za najbolji roman jedino u nas književno priznanje koje pisci dodeljuju piscima, biće dodeljena danas u podne na Kosančićevom vencu.
Čak devetoro pisaca – Milisav Savić, Ljubica Arsić, Mirjana Mitrović, Vule Žurić, Enes Halilović, Đorđe Pisarev, Goran Gocić i Mirko Demić, plus predsednik Dušan Kovačević „presudilo“ je koje je to delo bilo najbolje na srpskom u prethodnoj godini. I treći laureat, kojem će danas na lokalitetu nekadašnje zgrade Narodne biblioteke Srbije pripasti plaketa i novčani iznos, biće jedno od ovih pet književnih imena: Filip Grbić, Nađa Petrović, Vladan Matijević, Sonja Ćirić i Stevo Grabovac.
Nagradu „Vladan Desnica“, koja podrazmeva i novčani iznos od 12.000 evra, ustanovila je Narodna biblioteka Srbije 2022, a prvi laureat bio je Dejan Aleksić za roman „Petlja“. Prošlog leta priznanjem je ovenčan književnik koji je preminuo 26. januara – Goran Petrović i to za delo „Ikonostas“.
– Goran je prošlog leta rekao: „Čitao sam priče Vladana Desnice, podsećao sam se – kakav jezik, kakva poređenja, kakav osećaj opažanja, kakve slike, kakva prodornost, kakav bol i, samim tim, kakav lek. Jer, ako ne umemo da opišemo bol – šta nas i kako boli – možemo li da očekujemo da koristimo pravi lek i da budemo izlečeni. Književnost tome služi“. Upravo ovaj citat mogao bi da bude moto svih budućih informacija o Vladanu Desnici. Jer, koliko god bio jedan od naših najznačajnijih pisaca, a ako mene pitate – jedan od pet, u široj javnosti je i dalje manje poznat. Sa šarmantnom, pa i ciničnom naivnošću pitaju se mnogi ko je to Vladan Desnica. Ovaj citat to dobro ilustruje – ocenio je direktor Narodne biblioteke Srbije Vladimir Pištalo, kad je „otvorena trka“ za „Vladana Desnicu“.
Pominjao je i kako se uvek ljudi pitaju „da nema možda previše nagrada, da slučajno ne razmazimo pisce“…
– Pisci nisu bogati ljudi. U odnosu na sve druge umetnike, honorari pisaca su vrlo loši. Ne plašim se da ćemo razmaziti pisce, naprotiv radujem se kad god možemo da ih nagradimo. Mnogo volim što ovde pisci nagrađuju pisce. To je bila moja ideja. I kad sam došao na ideju da pokrenem nagradu, govorili su mi: „Ma, nemoj to…“ I to sa svih strana. I dosta sam čvrsto stajao na stanovištu da ova nagrada treba da se razlikuje od svih drugih. E, pa razlika je u tome što su ovde u žiriju zaista ljudi koji znaju svoj posao – pričao je Vladimir Pištalo, a predsednik žirija za dodelu nagrade „Vladan Desnica“ dramski pisac Dušan Kovačević istakao je da je Narodna biblioteka Srbije jedna od najznačajnijih kuća u nas, a priznanje koju dodeljuju čast je i za njih, i za laureate, dodajući da će ovo priznanje u narednim godinama samo dobijati na značaju.
– Čak je, na svoj način, to jedan od najkvalifikovanijih žirija. Jer, devet pisaca ocenjuju knjige svojih kolega. A ono što je, takođe, zanimljivo jeste da mi kao žiri nemamo nijedan sastanak, pa da se nešto dogovaramo. Čitamo sve knjige koje stignu na konkurs i napišemo tri ili pet predloga. Na kraju se devet imena pisaca valorizuje prema tome koliko je ko za koju knjigu dao glasova. Tako da ne postoji mogućnost ni da se sretnemo, a kamoli navijamo za neka dela, dogovaramo, nadglašavamo. Zato i mislim da je to jedna od najkvalifikovanijih nagrada – istakao je Kovačević, koji je s kolegama, u finišu, birao između pet romana: „Kanon potištenog uma“, „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“, „Pakrac“, „Da li i kod tebe pljušti?“ i „Poslije zabave“.
U romanu Filipa Grbića “Kanon potištenog uma” (Vulkan) čitalac se susreće sa troje protagonista: njihove različite glasove objedinjuje pripovedanje u trećem licu, uz neskrivenu, prijateljsko-bratsku naklonost pripovedača spram njih. Zajedničko je osećanje potištenosti – njihove različite sudbine, obeležene neuspehom, čudesno se ukrštaju i slivaju u jedan tok, koji vodi ka tragičnom raspletu…
Reditelj Srdan Golubović na koricama knjige „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ Nađe Petrović (Geopoetika) zabeležio je da je to izuzetan roman, ranjiv, snažan, razigran i uznemirujući koji počinje kao tinejdžerska drama odrastanja, ali se brzo pretvara u uzbudljivu intimnu ispovest.
– Nekad mi se čini da je ljudima bavljenje ljubavnim i prijateljskim odnosima mehanizam odbrane, i kao da koriste te emocije zaljubljivanja i dinamike u odnosima da ne bi poludeli – govorila je Nađa Petrović za naš sajt.
Junak romana „Pakrac“ (Laguna), za koji je Vladan Matijević dobio Nagradu „Beogradski pobednik“, jeste traumatizovani veteran pakračkog ratišta koji svakodnevno obitava na Bulevaru kralja Aleksandra, ispred pijace Đeram, s grupom narkomana, pijanaca, uličnih svirača, prosjaka, dilera droge…
– Moja knjiga se bavi zlom i crnom hronikom. Bavi se, u stvari, nasiljem u savremenom društvu – kazao je za Nova.rs Matijević.
Roman „Da li i kod tebe pljušti?“ Sonje Ćirić (Laguna) donosi trilerski zaplet koji baca novo svetlo na raspad SFRJ. Prošlo je 28 godina otkako su se poslednji put čuli nekada najbolji prijatelji Vojin Ikonić i Maja Bojanić. Vojin se u odsudnom istorijskom trenutku preselio u Sloveniju i radi kao dokumentarista u slovenačkoj vojsci. Maja je književnica i ambiciozna novinarka beogradskog nedeljnika. Telefonski razgovor nekdašnjih prijatelja naći će se u vidu transkripta u rukama inspektora srpske i slovenačke policije, i odgonetnuće mnoge tajne.
– Jugosloveni nisu imali iskustvo razdvajanja a još manje rata, i nisu mogli da naslute šta ih čeka. Vladalo je uverenje da će oni koji vode državu rešiti tu stvar. Bila je to zabluda – kazala je u razgovoru za Nova.rs Sonja Ćirić.
„Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima“. Tim rečenicama počinje Grabovčev roman „Poslije zabave“ (Imprimatur), koji je ovenčan i NIN-ovom nagradom. Ali, ne piše samo o jednom zločinu, pokolju koji je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji učinjen nad romskom decom i trgovini organima na crnom tržištu. Grabovac ispisuje i sve one druge tragedije koje su nas zadesile na ovom tlu, ali kroz prizmu životne priče glavnog junaka koji nosi piščevo ime.
– Godinama sam u sebi pokušavao da procesuiram kolika je količina zla koju jedno ljudsko biće može naneti drugom. Nisam se trudio da budem objektivan, jer ako smo objektivni pred zlom, zar ga onda ne opravdavamo i ako u nama postoji i mračna strana, zar ne bi trebalo da je savladamo – govorio je za Nova.rs Stevo Grabovac.
Bonus video: Vladan Matijević
