I ovog leta biće dodeljena, po treći put, nagrada "Vladan Desnica" za najbolji roman. I to 24. juna na Kosančićevom vencu za najbolje delo na srpskom u prethodnoj godini, najavljeno je danas na susretu s medijima u Narodnoj biblioteci Srbije. Iako je ustanovljena 2022. godine, u ovdašnjoj javnosti već uživa veliki ugled, s obzirom da je jedina u nas književna nagrada koju pisci dodeljuju piscima.
Nagradu dodeljuje Narodna biblioteka Srbije u čast pisca Vladana Desnice, a dobija je književnik koji je u prethodnoj kalendarskoj godini objavio roman na srpskom jeziku.
S obzirom da od pisaca ide piscu u žiriju se nalazi devet članova koji se biraju iz redova najistaknutijih srpskih književnika. U prethodna dva navrata bili su to: Dušan Kovačević (predsednik), Vladan Matijević, Vladimir Tabašević, Ljubica Arsić, Milisav Savić, Mirjana Mitrović, Enes Halilović, Vule Žurić i Dejan Stojiljković.
A ovoga puta, s obzirom da neki dosadašnji članovi žirija imaju romane, koji mogu da uđu u trku za nagradu, promenjeno je njih troje, pa će o najboljima sud dati: Dušan Kovačević, kao predsednik, Ljubica Arsić, Mirjana Mitrović, Milisav Savić, Goran Gocić, Vule Žurić, Đorđe Pisarev, Mirko Demić i Enes Halilović.
Kad je ustanovljena, prvi laureat „Vladana Desnice“ bio je Dejan Aleksić za roman „Petlja“, a prošlog leta priznanjem je ovenčan književnik koji je preminuo 26. januara – Goran Petrović i to za delo „Ikonostas“. Upravo podsećanje na prethodnog laureata, Petrovića bilo je neizbežno prilikom najave početka ovogodišnjeg „nadmetanja“ za najbolji srpski roman.
Direktor Narodne biblioteke Srbije Vladimir Pištalo citirao je Petrovića, kojeg je, kako se setio, viđao maltene do samog piščevog kraja, ne misleći da su to „konačni susreti i da imaju još vremena“:
– Goran je prošlog leta rekao: „Čitao sam priče Vladana Desnice, podsećao sam se – kakav jezik, kakva poređenja, kakav osećaj opažanja, kakve slike, kakva prodornost, kakav bol i, samim tim, kakav lek. Jer, ako ne umemo da opišemo bol – šta nas i kako boli – možemo li da očekujemo da koristimo pravi lek i da budemo izlečeni. Književnost tome služi“. Upravo ovaj citat mogao bi da bude moto svih budućih informacija o Vladanu Desnici. Jer, koliko god bio jedan od naših najznačajnijih pisaca, a ako mene pitate – jedan od pet, u široj javnosti je i dalje manje poznat. Sa šarmantnom, pa i ciničnom naivnošću pitaju se mnogi ko je to Vladan Desnica. Ovaj citat to dobro ilustruje – ocenio je Pištalo.
Podsetio je da se ova nagrada dodeljuje na dan kad je najduža svetlost u godini.
– Narodna biblioteka Srbije ima milione knjige, ima tradiciju koja seže do početka 19. veka, naša biblioteka je starija od naše države. Ali, mi na ovom mestu imamo svetlost, najranije sviće u gradu ovde i najkasnije se smrkava. Ovo je mesto duge svetlosti i zato svaku nagradu dodeljujemo u ozračju te svetlosti – naveo je Pištalo.
Imao je potrebu, kao pisac, da istakne kako je, dok god je na funkciji direktora NBS, permanentno isključen iz trke za ovu nagradu:
– Moje delo se ne uzima u obzir one godine kada imam roman (objavio 2023. nagrađivani „Pesma o tri sveta“, prim.aut). A i članovi žirija, one godine kada imaju roman, ne mogu da budu kandidati za nagradu. Zato smo promenili tri člana žirija jer su imali romane prošle godine (Vladan Matijević, Vladimir Tabašević i Dejan Stojiljković, prim.aut). Nagrada je i dalje visoka za naše uslove – 12.000 evra. I dok me je kolega upitao da li da to pomenemo, Duško je rekao da će to ljude najviše zanimati. Uvek su se ljudi pitali „da nema možda previše nagrada, da slučajno ne razmazimo pisce“. Pisci nisu bogati ljudi. Nekada ovde organizujemo neki sajam i dođu muzičari za 4.500 evra, a pisac za 200 evra, što smatra pristojnim honorarom. U odnosu na sve druge umetnike, honorari pisaca su vrlo loši. Ne plašim se da ćemo razmaziti pisce, naprotiv radujem se kad god možemo da ih nagradimo – naglasio je Pištalo, i prisetio se vremena kad je počinjao kao pisac s obzirom da se tad računalo da će za tekst uslediti pristojan honorar, dok se danas honorar ne podrazumeva.
– Jedan moj prijatelj je rekao: „Pisao sam knjigu dve godine i bio bih zadovoljan platom čistačice, obračunajte je i platite mi je za dve godine i misliću da je to fer“. Komunisti su u tom smislu bili mnogo više fer, jer su imali na umu da pisci na neki način formiraju svest zajednice. Dakle, pisci bi trebalo da se osećaju uključenim u zajednicu, a ne isključenim iz nje što se tiče nagrada. U teoriji – od 12.000 evra pisac može da živi godinu dana i napiše novi roman. Ali, naravno da nagrade nemaju socijalni karakter, one priznaju da je neka knjiga izuzetna i u našem slučaju to čine pisci za pisce. I to me raduje, jer ne mislim da su pisci osobe pod starateljstvom koje ne znaju šta rade, pa buncaju i sad tu dođu fakultetski obrazovani ljudi da im objasne šta treba da rade. Ovo je, dakle, jedina nagrada koju pisci daju piscima i tako će i biti – zaključio je Vladimir Pištalo.
Predsednik žirija i dramski pisac Dušan Kovačević istakao je da je Narodna biblioteka Srbije jedna od najznačajnijih kuća u nas, a nagrada koju dodeljuju čast i za njih, koji je daju, i za laureate, dodajući da će ovo priznanje u narednim godinama samo dobijati na značaju.
– Prošle godine nagrađen je veliki pisac i moj dragi prijatelj Goran Petrović, koji je prošlog leta bio s nama. Kad mi je pre četiri-pet godina rekao šta namerava da piše, uzbuđeno je pričao o romanu koji liči na deltu i sastojaće se od 12 knjiga. Gledao sam ga i pomislio da je veliki optimista, jer ja kad pišem dramu ne znam da li ću je završiti. A 12 romana je veliki zalet, hrabrost. I rekao sam mu kako će se nadovezati na nešto što sam davnih dana slušao u „Srpskoj kafani“ kad je Bora Pekić doneo prva dva toma na čitanje Mihizu. Kad mu je Bora rekao da će to biti pet-šest romana, Mihiz mu je kazao da piše „roman reku“. I zato sam rekao Goranu da ako nastavlja taj tok „romana reke“ svaka velika reka mora da ima deltu, nekoliko pritoka…
Šalili su se, setio se Kovačević, i pričali o tome koliko je to veliki poduhvat, da bi ga Petrović opet iznenadio rekavši mu kako je završio dve knjige:
– I desilo se nešto što se nikad nije desilo. Rekao sam mu da će biti jedini u finalnom izboru sa dva svoja romana – „Ikonostas“ za koji će dobiti priznanje i „Papir sa vodenim znakom“. I pola ozbiljno, a pola u šali rekao sam mu da se bojim kako može da izgubi od samoga sebe. Jedan će dobiti, a drugi biti tužan. Sve se to događa u vremenu kada Goran priča da u rukopisu ima još dva romana i da će ih objaviti ove godine, a onda se desila ta tragična vest da je, usled bolesti o kojoj je dugo ćutao, otišao krajem januara i ostavio te rukopise za sobom. Ne znam dokle je stigao, ali znam da je u svojim knjigama vodio strašno puno računa o rečima, fascinirao me je njegov sklop rečenice. To je za mene, između ova dva ciklusa nagrade „Vladan Desnica“, nešto što je najznačajnije i najtragičnije – da nas je veliki pisac napustio….
Čelnici Narodne biblioteke Srbije pozvali su izdavače da do kraja meseca dostave romane iz prošlogodišnje produkcije u devet primeraka. Nagrada će sadržati novčani iznos od 12.000 evra i biće dodeljena u ponedeljak, 24. juna na lokalitetu nekadašnje zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.
Bonus video: Obnovljena kuća Radoja Domanovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar