Do kraja meseca izdavačke kuće mogu da prijave romane iz prošlogodišnje produkcije na srpskom na konkurs za nagradu "Vladan Desnica", koja će treći put biti dodeljena 24. juna. Iako "kratkog veka" književno priznanje koje je ustanovila Narodna biblioteka Srbije već se nametnulo na ovdašnjoj literarnoj sceni kao jedno od najuglednijih.
I to prevashodno zbog specifičnosti koju podrazumeva – a to je da o najboljem romanu na srpskom odlučuju pisci, i to njih devetoro. Takođe i zbog visine novčanog iznosa nagrade od 12.000 evra, ali i zbog prva dva laureata – Dejana Aleksića, a naročito nedavno otišlog Gorana Petrovića, kojem je prošlog juna na Kosančićevom vencu svečano uručeno priznanje „Vladan Desnica“ za roman „Ikonostas“.
Koji je najbolji roman u 2023. godini oceniće žiri u sastavu: Dušan Kovačević (predsednik), Ljubica Arsić, Mirjana Mitrović, Milisav Savić, Goran Gocić, Vule Žurić, Đorđe Pisarev, Mirko Demić i Enes Halilović.
Značaj nagrade potcrtava za Nova.rs ovim rečima dramski pisac i predsednik žirija Dušan Kovačević:
– Najpre ova nagrada je potekla iz zgrade, koja je jedna od najvažnijih, najbitnijih kulturnih ustanova u Srbiji. I nosi ime jednog od naših proznih pisaca Vladana Desnice koji je zbog nekog našeg nemara ostao malo po strani. I ljudi kad ga pročitaju uvek se iznenade kako je to dobra literatura. Ali, to nije ništa novo kod nas. To su pisci koji su bili van užeg kruga Srbije, koji su u bivšoj velikoj Jugoslaviji, pa čak i pre Prvog svetskog rata živeli u krajevima u kojima odavno nema Srba. Desnica sa sobom nosi priču koja je slična Matoševoj…
I stoga je Kovačeviću izuzetno drago da se ova nagrada dodeljuje i da se „u jednom priznanju spajaju ime velikog pisca i velike kulturne ustanove, Narodne biblioteke Srbije“, a upitan koliko je nezahvalan zadatak ocenjivati svoje kolege naš sagovornik odsečno odgovara:
– Čak je, na svoj način, to jedan od najkvalifikovanijih žirija. Jer, devet pisaca ocenjuju knjige svojih kolega. A ono što je, takođe, zanimljivo jeste da mi kao žiri nemamo nijedan sastanak, pa da se nešto dogovaramo. Čitamo sve knjige koje stignu na konkurs i napišemo tri ili pet predloga. Na kraju se devet imena pisaca valorizuje prema tome koliko je ko za koju knjigu dao glasova. Tako da ne postoji mogućnost ni da se sretnemo, a kamoli navijamo za neka dela, dogovaramo, nadglašavamo. Zato i mislim da je to jedna od najkvalifikovanijih nagrada – smatra Kovačević.
S obzirom da se prethodnih godina pojedinim višedecenijskim nagradama zamerala upravo nekvalifikovanost žirija Kovačević posebno naglašava da pisci, koji su profesionalci, daju svoj sud o najboljim romanima:
– Meni je uvek drago, ne samo kod ovog priznanja, već i onih pozorišnih, i filmskih da nagradu dobije neko kojem je to prva nagrada. Iz sopstvenog iskustva znam da je to podstrek i velika šansa da taj čovek nastavi da se bavi tim poslom – zaključio je Dušan Kovačević za naš sajt, dok direktor Narodne biblioteke Srbije, i sam književnik Vladimir Pištalo priznaje za Nova.rs da je nezahvalno biti u bilo kom žiriju, pa tako i onom za „Vladana Desnicu“:
– Uvek će se neko buniti, i to je više način da steknete neprijatelje, nego da se nešto postigne i dobije. Ljudi to jako lično shvataju. Važi to i za pisce i za kritičare. Mislim da pisci čitaju onoliko koliko čitaju i kritičari. Iza dodele svake nagrade stoje ljudi u žiriju sa svojim imenom i prezimenom. A ta imena književnika su često poznatija i priznatija nego imena kritičara, tako da imaju mnogo više da izgube ako taj izbor nije na visini. Mnogo volim što ovde pisci nagrađuju pisce. To je bila moja ideja. I kad sam došao na ideju da pokrenem nagradu, mnogi su mi govorili: „Ma, nemoj to…“ I to sa svih strana. I dosta sam čvrsto stajao na stanovištu da ova nagrada treba da se razlikuje od svih drugih. E, pa razlika je u tome što su ovde u žiriju zaista ljudi koji znaju svoj posao. Ima jedna priča da je slikar Dega, navodno, rekao pesniku Malarmeu: „Imam ideju za pesmu“. A Malarme mu je kazao: „Pesme se ne prave od ideja, nego od reči“. E, to važi i za ovu nagradu.
Iako je ovo još uvek „sveža“ nagrada, koja će 24. juna biti dodeljena tek treći put, Pištalo smatra da se već, na neki način, etablirala.
– A i iza nje stoji Narodna biblioteka Srbije. Volim da kažem da je ovo mesto svetlosti. Biblioteka ima svetlost – i u metaforičnom i u pravom smislu te reči. Ovde prvo svane u Beogradu, i sumrak dođe najkasnije. To je potpuno suprotno onome što je govorio Kiš da se ovde „rano smrkava“. To je ono što je ugrađeno u ovu nagradu i ona se dodeljuje na dan najduže svetlosti. Sve to simbolički nešto znači, a osim toga NBS je jedna od najznačajnijih i najstarijih kulturnih institucija u ovoj zemlji – ukazuje Pištalo.
Napominje i kako nikada nije bio negativno nastrojen ni spram jedne već postojeće književne nagrade u Srbiji.
– Ne vidim ovo kao trku književnih nagrada. Ne smatram da ova nagrada ne treba da postoji zato što postoji neka druga, ili da ova drugima oduzima „svetlost“. Moj stav prema životu nije takav. Nije napravljena nagrada „Vladan Desnica“ na stanovištu da priznanja nema dovoljno. Znate ono što je govorio Mak Dizdar – Samo kamena i dima ima svima. Dakle, da ako neko nešto dobije, drugi neće moći. I Sezan je govorio: „Ako budem stvorio nešto veliko niko to neće moći to da sakrije…“ Ako čovek stvarno uradi nešto, neće drugi ljudi to svojim radom zaseniti i neće jedna nagrada zaseniti drugu. I treba da postoje sva ta priznanja simultano da bismo što više nagrađivali umetnike i svaki put je to nagrada i našoj književnosti. A verujte, književnici u našoj kulturnoj sredini su među najmanje nagrađenim umetnicima i ovo je jedan od načina da se to promeni – zaključuje Vladimir Pištalo.
Bonus video: Stazama pisaca i pesnika iz prošlosti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar