Nekad mi se čini da je ljudima bavljenje ljubavnim i prijateljskim odnosima mehanizam odbrane, i kao da koriste te emocije zaljubljivanja i dinamike u odnosima da ne bi poludeli, kaže autorka romana „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ za naš portal.
„Razigran, snažan i uznemirujući roman započinje kao tinejdžerska drama odrastanja, ali se brzo pretvara u uzbudljivu intimnu ispovest“, napisao je reditelj Srdan Golubović na koricama knjige „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ Nađe Petrović. Mlada spisateljica iz Beograda (1997) s novim romanom u izdanju „Geopoetike“ predstavlja novi glas u srpskoj književnosti. Nađa Petrović je završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i master iz filmske i TV režije, na istom fakultetu. Sa šesnaest godina osvojila je treće mesto na konkursu Mladi književni supertalenti kad joj je objavljen roman „To je to“ („Samizdat B92“). Priče su joj objavljivane i u zbirkama „Priče sa gradskih ćoškova“, „Studentske priče“ i „Mokri(n) čvor“.
– Moji prvi prozni radovi su, zapravo, bili moji dnevnici. Imam dnevnik iz prvog razreda kad još nisam baš znala da pišem. Slova su bila ogromna i mešala sam ćirilicu i latinicu. A kasnije, kada to nije bilo dovoljno, pisala sam priče i kratke romane. Roman „To je to“ je nastao dok sam bila srednjoškolka. Imala sam šesnaest godina kada sam ga napisala i mogu da kažem da u njega nije bilo uključeno ni blizu toliko promišljanja koliko je u ovaj, tada je bio prisutan samo neki instinkt i potreba da se kroz njega razreše neke stvari koje ne mogu u stvarnosti – kaže Nađa Petrović u razgovoru za Nova.rs.
Roman „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ govori o prelomnim trenucima u životu mlade devojke. Zanimljivo je da nema prizvuka prošlosti, što podseća i na tendenciju savremenog čoveka da ga zanima samo ono što je sada. Zašto u ovoj knjizi uvek „gledamo“ sadašnjost?
– Razlog zbog koga sam scene prošlosti tretirala kroz prezent je zapravo iz želje da se postigne utisak da je junakinja u isto vreme i ono što je bila nekada i ono što je sada. Sve što je bila i dalje je negde prisutno i deo je nje. Želela sam da iznova proživljava svoje uspomene, da ne ostaju puke anegdote, već da čitalac može iznova da ih proživi s njom. Mislim da je to i uticaj filmskog scenarija, jer uvek se piše u prezentu, to je pravilo. Piše se isključivo ono što se vidi u tom trenutku pred gledaočevim očima. Mislim da sam toliko naviknuta na taj način tretiranja priče da mi je bilo sasvim prirodno da tu formu samo pretočim u ovu.
Psiholozi kažu da se u mladosti najmanje razmišlja o suočavanju sa smrću, ali sa tvojom junakinjom je drugačije?
– Uh, nisam znala da to psiholozi kažu, ali ja baš dosta razmišljam o smrti, što se može zaključiti i po temi knjige. Mogu da podelim moje razmišljanje o smrti na dva perioda, što sam zapravo pokušala da pretočim i u sam roman. Prvi je počeo kada sam saznala „istinu“, koja stoji iza tog pojma, a to je da samo više ne postojiš – crno, kraj. I onda sam kao mala baš bila opsednuta time, dve godine nisam ni u čemu mogla da uživam do kraja, jer mi je to lebdelo nad glavom. Nisam razumela koji je smisao života ako postoji smrt. A drugi put je bilo pre tri i po godine kada sam, umesto da ponovim proces koji sam već prošla kao mala, samo uzela da pišem knjigu u kojoj moja junakinja može da razmišlja o smrti umesto mene.
Milena Marković je jednom rekla da je želela da napiše nešto u čemu će se ljudi prepoznati, i ako ništa drugo, utešiti se činjenicom da se još neko osećao poput nje. Da li i ti imaš slične namere?
– Profesorka Milena Marković me je na fakultetu i naučila da kopam po sebi i pomogla mi je da formulišem koje me to teme, zapravo, zanimaju i more. To i jeste moja polazna tačka. Dok sam pisala roman, najviše sam se nadala da će čitaoci na određenu rečenicu ili postupak pomisliti kako je nekada i njima tako bilo, da su se i oni tako osećali. Za tim i ja tragam dok čitam knjigu ili gledam film, za trenutkom gde me neka sitna misao preseče i shvatim da je neko uhvatio nešto što sam mislila da je samo moje, ali eto sada imam sa kim to da podelim. Takođe, mislim da ima mnogo stvari o kojima se ne priča, i definitivno sam imala u glavi da želim da progovorim o tome u ovoj knjizi…
Sali Runi u romanu „Razgovori s prijateljima“ kroz glavnu junakinju postavlja sebi pitanje da li je u redu što, iako želi da se bavi velikim i intelektualnim temama, najviše razmišlja i s prijateljicom priča i dopisuje se o prijateljstvu, o tome ko je s kim u vezi ili s kim raskinuo. I tvoja junakinja, koja ima mnogo veće probleme, uvek misli o ljubavi, prijateljstvu…
– To i jeste razlog zašto volim Sali Runi. Nekad mi se čini da je ljudima bavljenje ljubavnim i prijateljskim odnosima mehanizam odbrane, da im je potrebno da se fokusiraju na nešto da ne bi razmišljali o „velikim“ stvarima i kao da onda koriste te emocije zaljubljivanja, dinamike u odnosima, što ih drži da ne polude, na zemlji i, uopšte, u životu. Uvek kad su mi se dešavale loše stvari s kojima ne mogu da se nosim, nikad nisam sedela i to intelektualno promišljala nego sam radila neke iracionalne stvari, možda ponekad i glupe, samo da ne moram da razmišljam o tome što mi se dešava. Tražila bih samo načine da se osećam živo. Mislim da je tako i kod junakinje Sare. S druge strane, ponekad mi deluje kao da se možda te suštinski „velike“ teme – ljubav i prijateljstvo nekada smatraju mnogo benignijim nego što zapravo jesu. Na kraju, one i jesu srž svega!
Knjiga sadrži unutrašnje monologe gde junakinja govori u sebi ono što mnogi misle ali se ne sme da govori naglas. I ti monolozi su često kratke rečenice, imaju dramsku dinamiku, smešni su i tužni. Da li su oni ipak donekle tvoje misli ili si htela da prikažeš ton i teme neke tipične mlade osobe?
– Jedna stvar vodi drugoj. Zapravo sam time što doslovno pratim svoj tok misli, baš onakav kakav je bio kada sam proživljavala takvu ili sličnu situaciju, želela da postignem taj nivo opštosti kao da se radi o tipičnoj mladoj osobi. Uvek se u pisanju vodim time da ako budem skroz iskrena, ako potpuno ogolim sebe, da će se neko pronaći u tome. Ako bih pokušavala da imitiram kako jedna tipična mlada osoba razmišlja, mislim da bi to bilo zapravo mnogo manje uverljivo i manje tačno.
I ti i tvoja junakinja pripadate nekom alternativnom svetu. Zanimljivo je da je u tvojoj i kasnijim generacijama to karakteristično samo za manji broj ljudi, većina sluša mejnstrim i gleda rijalitije. Kako se formirao tvoj ukus, odabir toga kako ćeš da izgledaš, šta ćeš da slušaš i da li si bila u manjini?
– Tek skoro sam shvatila da je meni oduvek muzika kreirala identitet. Od kad sam bila u osnovnoj školi spontano se dešavalo da se družim sa ljudima koji slušaju sličnu muziku kao ja. I tada smo moji drugari i ja baš oštro pravili razliku između „nas“ koji u tom trenutku slušamo samo rok i pank, i ostalih. Bili smo u manjini definitivno i bilo je dosta maltretiranja zbog toga, ali taj osećaj sam već pomenula gore, bilo je i nečeg lepog u tom osećaju da ne pripadaš. Naravno vremenom se to malo izgubilo, i sad svi slušamo svašta, ali mislim da je krug ljudi kojima sam okružena nekako povezan zapravo time. To je način života, mesta na koja se izlazi, način zabavljanja, povezano je i sa interesovanjima…
Misliš li da i u tvojoj generaciji postoje grupacije u kojima je kul čitati?
– Zapravo da, mislim da bi se ljudi iznenadili… U mojim krugovima se smatra da je kul čitati. Ipak, da bi knjiga stigla do što šireg kruga mladih ljudi čini mi se da je potrebno knjige promovisati i pričati o njima, jer kada se to desi, postoji interesovanje. Naravno pričam o manjini, ali dovoljno je.
Nedavno je na književnoj sceni izbio skandal vezan za pisca koji je napravio prevaru predstavivši se kao ženska osoba. Iskoristio je i isparodirao aktuleni uzlet ženske književnosti. Kao osoba lepšeg pola misliš li zaista da je to književna moda ili slučajna pojava talentovanih ženskih osoba na sceni?
– Jedino što bih prokomentarisala povodom te teme je da ja ne mislim da su žene na bilo koji način privilegovane danas na književnoj sceni, čak naprotiv. Mislim da se i dalje borimo da se ono što pišemo shvata jednako ozbiljno kao što se shvataju muški pisci. Javljaju se izrazi kao „ženska književnost“ itd. Meni je to malo degradirajuće. Sve je to književnost. Svačiji autorski pečat se razlikuje iz mnogih razloga, samo jedan od njih je pol. Čini mi se da će morati da prođe još dosta vremena da se u nekim krugovima „ženska književnost“ ne izgovara sa malim podsmehom.
Kada su filmovi u pitanju, što je tvoja primarna struka, u kom smeru želiš da ideš?
– Završila sam konačno svoj master kratki film, koji sam i režirala, i prijavila se na konkurse filmskih festivala, a sad čekam odgovore… Počela sam da razvijam i debitantski dugometražni film sa Nikolom Stojanovićem i našu autorsku seriju, čemu se jako radujem. Radim i na još nekoliko projekata, ali nisam sigurna da smem da pričam o tome… A pored toga bih volela da nastavim da pišem prozu.
Bonus video: Šta nam poručuje pisac Nenad Racković kroz „Aspirin supernovu“
