1
Rađa li bolest sam zločin, ili je samo zločin, nekako po svojoj osobitoj naravi, vazda praćen nečim nalik na bolest, pitao se Raskoljnikov pre nego što će učiniti zlodelo. Junak jednog od najznačajnijih romana Dostojevskog "Zločin i kazna" nedelo koje će počiniti ne smatra nedelom. Naprotiv, ubistvo babe Aljone ne samo što će rešiti njegove novčane nedaće, već je i etički ispravno...
Pre nego što će sekirom izubijati staricu Raskoljnikov razrađuje savršen zločin. No, pita se da li tokom samog čina zločinac gubi razum i tako povlači paralelu između zločina i bolesti.
I ta dilema, sa kojom se Raskoljnikov suočava u romanu Dostojevskog, neizbežno se nameće kada god osvane vest o nekoj zločinačkoj strahoti.
Večno pitanje zašto se zločinac odlučio na sumanuti akt, odnosno koji je bio motiv ponekad je, nažalost, svoj odgovor nalazio, ne u psihologiji, već literaturi.
Iako nijednom književniku, prilikom stvaranja dela, ni na kraj pameti nije bilo da svojim knjigama ponukaju nešto loše, mnogo je primera ubica koja su za svoja zlodela „krivili“ literaturu. Iako se stalno ponavlja floskula da je neophodno napraviti razliku između fikcije i stvarnosti, naročito kada su u pitanju umetnička dela, do nekih ona očigledno nije doprla…
Jedan od njih je Mark Čepmen, koji je pre 40 godina usmrtio jednog od najvećih kantautora u istoriji muzike, Džona Lenona. Za svoje zlodelo „optužio“ je Džeroma Dejvida Selindžera. Toliko je bio opčinjen glavnim junakom Selindžerovog romana „Lovac u žitu“ da je rešio da svojim zločinačkim činom sam ispiše nepostojeće završno poglavlje knjige američkog pripovedača i romanopisca.
U „Lovcu u žitu“ Selindžer opisuje 72 sata u životu 17-godišnjeg Holdena Kolfilda, od čega književni junak gotovo polovinu provodi tumarajući Njujorkom uoči Božića. Do tog grada je stigao nakon što je izbačen iz srednje škole, a na trodnevnom putovanju samootkrivanja on promatra pitanja života, porodice, svih onih koji su dotakli dno…
Holden, iako ne čini zlo, postaje simbol tinejdžerskog gneva sa kojim će se identifikovati mnogi. Otuda, ovaj roman iz 1951. čak i danas, 70 godina kasnije izaziva mnoge kontroverze. U drugoj polovini 20. veka bila je i jedna od najosporavanijih knjiga, o čemu je svedočila i lista „nepoželjnih dela“ Udruženja američkih knjižara. Na tu neslavnu listu uvršćena je zbog strašnih događaja sa kojima se dovodi u vezu.
L'assassino di #John #Lennon resta in carcere: negata la #libertà condizionata a #Mark #David #Chapmanhttps://t.co/d9ZzjmoRSR pic.twitter.com/pTLJCVpNW3
— Strangevent (@2013Strangevent) September 6, 2020
„Ovo je moja izjava“, kazao je na sudu Lenonov ubica Mark Čepmen, pozivajući se na citat iz knjige, koju je sa sobom imao kada je 8. decembra 1980. počinio stravičan zločin.
Poput Raskoljnikovog filozofiranja o vezi zločina i bolesti, da li je Mark Čepmen bio pri zdravom razumu kada je pre 40 godina usmrtio, pitanje je koje se iznova postavlja.
– Kada sam ga ubio, nisam osećao sram. Ali, sada ga osećam – priznao je tridesetak godina kasnije Lenonov ubica pred odborom za pomilovanje, setivši se da nije želeo da muzičar, dok umire, oseti bol…
Ova knjiga ne pominje se samo kada je u pitanju tragičan kraj Džona Lenona. Dovodi se u vezu i sa pokušajem atentata na tadašnjeg predsednika SAD Ronalda Regana 1981. Atentator Džon Hinkli Džunior se na ovaj čin odlučio da bi, opsednut glumicom Džodi Foster u filmu „Taksista“ i poistovećivanjem sa Kolfildom, skrenuo pažnju na sebe.
Kada je 1989. godine nasilnom smrću preminula glumica Rebeka Šefer, opet je „Lovac u žitu“ iz pogrešnih „pobuda“ punio stupce žute štampe. Jer, ubica Robert Bardo baš je tu knjigu, kako je otkrila policija, držao među ličnim stvarima.
Desetak godina kasnije izlazi „Paklena pomoranžda“ Entonija Bardžisa, po kojoj će i Stenli Kjubrik režirati istoimeni film. Iako je Bardžis za života smatran literarnim genijem, koji je iznedrio 32 romana, pamti se i danas po knjizi objavljenoj 1963. godine. Čitaocima u tom delu predstavlja svoje viđenje budućnosti, koja ne donosi niti jedan razlog za radost. Naprotiv, samo košmar i zlo.
U toj sumornoj budućnosti mladići, poput njegovog glavnog junaka 15-godišnjeg Aleksa i članova njegove bande ne samo što prkose opšteprihvaćenim društvenim i moralnim principima, već i maltene uživaju u nasilničkom ponašanju. Iako se engleski pisac bavi problemom slobodne volje, prevashodno ličnim izborom između dobra i zla, bilo je onih koji poruku nisu shvatili. A ona glasi da će nasilne sociopate, poput Aleksa, na kraju dobiti ono što zaslužuju.
Tako su se 1973, dve godine nakon premijere filma, desila dva užasna incidenta. Naime, dvojica 16-godišnjih mladića u Americi, umislili su da su članovi bande. Odeveni poput književnih likova, prvi je na smrt isprebijao tinejdžera, a drugi je izbo nedužnog čoveka.
Još jedan tinejdžer, pod imenom Džon Rikets nešto kasnije je fizički žestoko atakovao na jednu devojku, povredivši je zato što je „zauzela previše mesta na plesnom podijumu“.
Iste godine kada i „Paklena pomorandža“ iz štampe je izašla knjiga „Sakupljač“ Džona Foulsa. Pišući recenziju za roman, koji je te 1963. bio među najprodavanijim izdanjima, američki magazin „Tajm“ ocenio ga je izvanrednim, uz sledeću opasku:
„Zlo retko kada tako pokazuje svoje lice“.
Priča o opsesivnoj ljubavi američkog pisca trebalo je svakog da prenerazi. Jer, glavni junak, usamljeni Frederik Kleg imao je neobičan „hobi“ – lovi leptire kako bi ih posmatrao dok polako umiru u staklenim teglama. Ali, kada ugleda lepu studentkinju umetnosti Mirandu Grej shvata da bi, umesto leptira, trebalo da „sakuplja“ lepe devojke. Kleg žudi da je probode čiodom, drži na svetlu i proučava svaki njen savršen detalj…
I petnaestak godina kasnije serijski ubica Kristofer Vajlder okončaće život osam mladih devojaka. Potom je presudio sebi, a kraj njegovog tela pronađena je Foulsova knjiga. Dvojica Amerikanaca Leonard Lejk i Čarls Endži bili su toliko opsednuti romanom da su tražili „svoje Mirande“. Gotovo 30 žena držali su ih zarobljene, mučeći i zovući ih „M… damama“. Na kraju su im oduzeli živote, a policija ih je pronašla sasvim slučajno, zbog sumnje da neovlašćeno poseduju oružje.
Iste godine kada i knjigu „Isijavanje„, po kojoj je snimljen kultni film sa Džekom Nikolsonom, Stiven King objavio je još jedan roman koji će godinama kasnije izazivati velike kontroverze. U pitanju je delo „Bes“ iz 1977, ali kao autor nije potpisan King, već Ričard Bahman. Bio je to alijas američkog pisca, koji je pod ovim pseudonimom objavio četiri dela, brinući da javnost neće prihvatiti više od jedne knjige istog autora godišnje. No, taj prvi koji je objavio pod alijasom postao je toliko zlokoban da je sam pisac dvadesetak godina kasnije izjavio: „Dobro je što ga više niko ne štampa“, zamolivši da se to „ne čini ni ubuduće“.
Razlog za to jeste taj što je zaplet njegovog romana, u kome junak Čarli Deker ubija profesora i za taoce uzima svoje školske drugove, imao užasne reperkusije. I dok su se prvi incidenti, kada je 1988. Džefri Lin Koks pročitavši knjigu svoje školske drugove držao kao taoce, odnosno Dastin Pirs godinu dana kasnije, završili tako što su uspeli da ih savladaju bez smrtnog ishoda, ostala dva imala su tragičan kraj.
Citirajući delove „Besa“ Beri Lukaitis je 1996. pod pretnjom puškom i pištoljem čitav svoj školski razred uzeo za taoce, na kraju usmrtivši troje učenika. A Majkl Karnil je, čuvajući Kingovu knjigu u školskom ormariću, krenuo u strašan pohod. Ubio je troje i ranio petoro članova hora u svojoj srednjoj školi.
Ko je na strani dobra, a ko na strani zla? I ko će izaći kao pobednik, pitanja su koja otvara roman „Satanski stihovi“ Salmana Ruždija. No, ovo piščevo delo iz 1988. još uvek je jedan od najkontroverznijih i najšokantnijih romana svih vremena. Počinje eksplozijom otetog aviona negde iznad Lamanša. Dve do tada značajne javne figure, glumci propadaju kroz oblake. Preživeli su, što je čudo. Da li su izabrani i ko ih je izabrao, pitanje je koje visi u vazduhu. Ali, ništa to ne bi bilo strašno da u „Satanskim stihovima“ nije pomenut Mahaund.
Ovo delo govori „protiv islama, Muhameda i Kurana“, saopštava novinar britanskog javnog servisa Salmanu Ruždiju na Dan zaljubljenih 1989, uz poruku da ga je iranski verski vođa Homeini osudio na smrt, upotrebivši reč „fatva“. Pisac od tada biva prinuđen da se krije, neprestano seli i živi uz pratnju naoružanih policajaca.
Knjiga je izazivala burne reakcije, bila zabranjivana, javno spaljivana… U protestima, organizovanim u februaru 1989. zbog izlaska knjige, šestoro Pakistanaca je izgubilo život, a potom još dvanaestoro u Mumbaju.
Prevodilac „Satanskih stihova“ na japanski ubijen je 1991, a zbog još jednog prevodioca, koji je boravio u turskom hotelu, u toj zgradi podmetnut je požar. Poginulo je 36 ljudi. Prevodilac knjige na italijanski izboden je, ali je preživeo napad. Više knjižara, koje su prodavale ovo delo, spaljeno je do temelja, kao i mala novinska kuća u njujorškom Bronksu „The Riverdale Press“ samo zbog toga što je u urednik u svojoj kolumni branio roman…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
