Ostavljene kuće i nađeni dom: Romani Nabika Kabila i Magdalene Blažević

Namik Kabil, „Beskućnik“, Akademska knjiga, 2023.Već od prvih redaka, kazivača ovog lamenta o nepripadanju preplavljuje osećaj tupe krivice zbog nemoći da menja nepravdom zadata stanja stvari. Osećaj krivice javlja se najpre zato što je kuća u Trebinju – u kojoj je živeo od ranog detinjstva do rata – sve duže prazna i što očevidno propada, kao komad odeće koji se ofuca od „negledanja i nebrige“. Stalno skrivani krivica i bol na scenu izvode duha prošlog života – i prethodnog Kabilovog romana. Taj duh „kroz mrkli mrak prolazi i hoda kad nema nikog, možda usput nešto i pokvari“. On bol i poniženje sklanja u stranu kao komad nameštaja, onda kada su stanari došli na svoje: najpre pobegnu da ne bi bili ubijeni, potom se vrate da budu sahranjeni kako žele.

Razgovor o kući je kao klizište – pokrenu se teme, bolna sećanja i sve ono što manje ima veze sa domom nego sa rasulom. Izgubljeni i ponovo nađeni dom u Trebinju tema je ispovesti i sentimentalnih memoara iz kojih se zrakasto šire sećanja na predele i ljude, ljubaznost i duševnost slučajnih znanaca, nasumične nežnosti i proračunate grubosti, na cevi koje pucaju i srca koja tonu u mrak bola, obespamećenosti i obespamćenosti. Istorija je puna ruševina i prašine, od Palestine do dubrovačkih Pila, gde doktor Kabil i njegova porodica naoko nalaze dom.Granajući temu doma na druge prostore i druge kontinente, Namik Kabil vodi je i ka obezdomljenosti američkih beskućnika, koji u biblioteci u Santa Moniki kunjaju, s knjigom pred sobom koja je „samo paravan, legalna besplatna ulaznica“. Kod ovih, sebi nesličnih bezdomnika, uočava „čitavu lepezu različitih sakupljačkih opsesija“; oni su „na taj način otkrivali neobične prostore ili ponore u svojim dušama“.Magdalena Blažević, „Sezona berbe“, Fraktura, 2023.„Ostavljene kuće su usred razbuktale prirode sive“: ispod cigle, drveta i kamena koje prekriva prašina teško je „razabrati ostatke sretnijih vremena“.

Una, junakinja trećeg proznog dela Magdalene Blažević, sa svojom majkom deli strasne i bolne matrilinearne lekcije o paklu ljubavi. Mlada umetnica ne plaši se zaranjanja u prošlost; bori se protiv gašenja strasti i brisanja sećanja tako što u napuštenim kućama svog zavičaja fotografiše pokidane igračke i popucale zidove. Ona se kreće kroz Desu i Volosku, naseobine duhova kraj kojih protiče reka Rea, ogrlicom nestvarnih imena opasujući vrlo precizno izvajan geografski i emotivni ambijent. U ambijentu divlje i mirisne prirode, inja i kleke, hrizantema i mraza, plodova murve i oraha, odigrali su se prizori strasti i nasilja, rata i patnje, ali i rodile povesti duboko senzualne ljubavi i bajkovitih a gorkih erotskih susreta.Analogni fotoaparat junakinja je nasledila od majke, i u njemu čuva svoja najskrovitija sećanja i presudne životne prizore; u njemu je sve ono što ne zna, ponešto što se još nije dogodilo, mnogo toga što je izneverilo očekivanja. Pre svega, tu je ljubav, iz generacije u generaciju komplikovana i gotovo nemoguća, fatalno nalik na poriv samopovređivanja: „naše mjesto je skriveno, rupa iskopana prema obrisima zagrljaja“. Majčino vreme krvavog rata i kćerino vreme poratne pustoši spojene su u neugašenoj strasti koja se spori sa obavezama i običajima, a priznaje samo rizik i nemir.Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu