0
Neke albume možemo nazvati savršenim, ali mnoge druge legendarne ploče padaju malo ispod tog statusa. Možda je to eksperimentalna pesma koja se ne uklapa, ili beznačajna stvar data bubnjaru da peva. Bilo kako bilo, jedan trenutak može skoro uništiti gotovo besprekoran album.
Na listi pesama koje su skoro uništile čuvene albume, ključna reč koju treba imati na umu je „skoro“. Svaki album koji je ovde uključen je sjajan od početka do kraja, verovatno ne bi bili nazvani klasicima da nisu. Ali ne treba biti sramežljiv i priznati da ponekad preskočimo određenu pesmu ako se ukaže prilika, piše magazin “Ultimateclassicrock”.
The Beatles – „Maxwell’s Silver Hammer“ (“Abbey Road”, 1969)
Čak i najveći bend na svetu povremeno je pravio neke pogrešne korake. Svaki fan The Beatles ima tu jednu pesmu u njihovom katalogu koju preskače kada je čuje. Ovde je to „Maxwell’s Silver Hammer“, Makartnijeva šaljiva priča o serijskom ubici sa čekićem. Čak je i Polov tadašnji partner u pisanju pesama Lenon, mrzeo tu stvar, nazivajući je „još malo Polove muzike za bake“.
Dejvid Bouvi, „It Ain’t Easy“ (“The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders From Mars”, 1972)
Nije iznenađujuće što je najslabija karika na konceptualnom remek-delu Dejvida Bouvija jedina pesma koju nije on napisao. „It Ain’t Easy“ napisao je Amerikanac Ron Dejvis, i završava A stranu albuma. U pitanju je ostatak sa prethodnog snimanja “Hunky Dory” albuma. Prvobitno, „It Ain’t Easy“ je trebalo da ima mesto na LP-u zajedno sa obradama pesama „Around and Around“ Čaka Berija i „Amsterdam“ Žaka Brela.
The Doors, „I Looked at You“ (“The Doors”, 1967)
Prvi album benda The Doors kombinuje psihodelični zvuk sa korenima bluza. Značajno je da prve dve pesme snimljene u avgustu 1966. za ovaj album – „I Looked at You“ i „Take It as It Comes“ – nisu baš savršeno uklopljene. Možda je to bila nesigurnost prvog dana snimanja ili pristajanje na pritisak izdavačke kuće; kako god bilo, „I Looked at You“ su dva minuta živopisne pop muzike usred mračne, očajničke revolucije.
Bob Dilan, „Rainy Day Women #12 & 35“ (“Blonde on Blonde”, 1966)
Bob Dilan je sredinom 1966. godine je imao svoj drugi hit koji se popeo na drugo mesto, prvu pesmu sa svog nadolazećeg albuma „Blonde on Blonde“. Vesela stvar za pevanje pod uticajem alkohola pod nazivom „Rainy Day Women #12 & 35“, koja sadrži sugerišući refren: „Svi moraju da se ‘urade’.“ To deluje kao da je tek tako ubačeno na album, od inače artikulisanog i promišljenog umetnika.
Fleetwood Mac, „Oh Daddy“ (“Rumours”, 1977)
„Rumours“ je jedan od najperfektnijih albuma pop muzike, gde su pet članova benda Fleetwood Mac pronašli katarzu kroz muziku dok su odnosi među njima postajali sve lošiji. Trio koji peva i piše pesme u grupi doprineo je mnogo sa svojim najboljim materijalom ovom hit albumu. Ali pesma Kristin Mekvi „Oh Daddy“, pretposlednja na albumu, nije među njima. Spora, neusmerena i bez melodije, sve je suprotno onome što je „Rumours“.
Jimi Hendrix Experience, „EXP“ (“Axis: Bold as Love”, 1967)
Prvi album Džimija Hendriksa bio je odmah hit po izlasku, pa on nije gubio vreme i ubrzo nakon toga izdao je drugi album za manje od sedam meseci. Očekivanja su bila visoka, ali su se onda srušila kada se prva pesma pokazala kao dvominutni eksperiment u studiju o vanzemaljskom životu. „EXP“ je više sličan testu za hi-fi opremu nego vodećoj pesmi na drugom LP-u jednog od najuzbudljivijih umetnika rokenrola.
Majkl Džekson, „The Lady in My Life“ (“Thriller”, 1982)
Za album sa devet pesama koji je imao čak sedam (!) singlova na američkoj „Top 10“ listi, teško je poverovati da bi jedna stvar mogla sve da sruši tako brzo. Ali zatvarajuća pesma albuma „Thriller“, „The Lady in My Life“, je pet minuta preproducirane sentimentalnosti koja dolazi na albumu kao da se nije desila istorija u prethodnih 37 minuta. Duet sa Polom Makartnijem, „The Girl Is Mine“, takođe smanjuje impuls albuma, ali taj istorijski momenat njihovog udruživanja ima svoje mesto.
Nirvana, „Endless, Nameless“ (“Nevermind”, 1991)
Poslednja pesma na drugom albumu benda Nirvana je bonus traka, ali to slabo umanjuje uticaj ove iznenadne bučne invazije. Pojavljujući se nakon završne „Something in the Way“ koja tone u beskonačnost kao poslednji blagoslov, „Endless, Nameless“ se ruši u prostoriji sa svom neosetljivošću kao pokvarena gitara – možete čuti kako Kurt Kobejn razbija svoj instrument.
The Pretenders, „Space Invader“ (“Pretenders”, 1980)
The Pretenders su bend Krisi Hajnd, ali su bili demokratskija grupa u početnim danima, sa basistom Pitom Farndonom i gitaristom Džemsom Hanimun-Skotom, koji su povremeno pomagali u pisanju pesama. Falilo im je bilo materijala za debi, pa su njih dvojica napisala instrumental „Space Invader“. Među vrhuncima panka i popa na albumu, to je bezvezno popunjavanje vremena.
Prins, „Lady Cab Driver“ (“1999”, 1982)
Prins je bio na ivici komercijalnog proboja sa svojim petim albumom „1999“ iz 1982. godine, i došao je do toga tako što je donekle ublažio očiglednu seksualnu prirodu svojih ranijih pesama i naglasio više radio-friendly teme. Ipak, poslednja strana dvostrukog LP-ja počinje osmominutnom pesmom „Lady Cab Driver“, koja se završava time što Prins zlovoljno vodi ljubav sa taksistkinjom u njenom vozilu.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare