13
Tih sedamdesetih godina, njegov karakter je bio prilično ok, bio je čudak koji je veoma vezan za svoju ženu, a vremenom su se njegove karakterne crte razvile u nešto što je unesrećilo mnogo ljudi, priča za Nova.rs Nikola Rakočević povodom uloge bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića u kratkometražnom igranom filmu "Čovek iz Tehnogasa" u režiji i po scenariju Vladimira Mančića.
– Bilo mi je čudno što su me zvali da igram Miloševića kad ne ličim na njega. Međutim, kada su mi pokazali njegove slike iz mladosti, gde je imao crnu gustu kosu i mali zalizak, pomislio sam da je stvarno zanimljiva ta fizička sličnost, posebno kada su mi stavili umetak u kosu – kaže Rakočević.
Ova psihološka drama prati istinite događaje iz januara 1970. kada se dva direktora preduzeća Tehnogas, Slobodan Milošević, koga glumi Rakočević, i Radoje Stefanović u tumačenju Ivana Isailovića, spremaju za poslovni put vozom u Niš. Iako se Milošević protivi, ipak popušta pod pritiskom generalnog direktora, Ivana Stambolića, koga igra Miloš Đurović. Tokom putovanja raspravljaju o tekućim pitanjima vezanim za postrojenje u Nišu. Stefanović problemima pristupa obavešteno i diplomatski, dok Milošević nudi radikalna i kratkoročna rešenja, zbog čega mu Stefanović savetuje da ne ulazi u politiku… Sedamnaest godina kasnije na Osmoj sednici CK SK Srbije dolazi do istorijskih događaja koji su odredili sudbine ova tri ličnosti…
– Dobra je tema i drago mi je što je film imao odjeka u javnosti. Kada sam pročitao scenario jako mi se dopao, posebno ugao iz kojeg se posmatra ova tema. Odmah se videlo da se Vlada Mančić ozbiljno bavio celom pričom, imao je mnogo informacija, pročitao je i odgledao dosta dokumenatarnog materijala, istraživao je, baš je bio dobro pripremljen. Cela ekipa je imala izuzetno ozbiljan pristup na stvaranju ovog filma, i u umetničkom smislu je kvalitetan – objašnjava Rakočević.
Prvo što je uradio nakon čitanja, nastavlja naš sagovornik. bilo je da pogleda čuvenu Osmu sedmicu CK SK Srbije na kojoj se Milošević obračunao sa Stambolićem i njegovom strujom postavši tada neprikosnoveni lider srpskih komunista, a ubrzo i čitave nacije.
– I dobio sam fizičku reakciju, samo što nisam povraćao. Vratilo mi se to vreme, slike, i taj grozan osećaj. Ali, kada smo počeli da radimo onda je to bilo oslobađajuće. Ja sam bio tada dete i do devedesetih godina prošlog veka me je bilo baš briga za politiku, a posle nisam imao mogućnost da biram. Morao sam to da pratim i poznavao sam Slobodana Miloševića kao da mi je bio član porodice jer je bio prisutan mnogo u kući. A mi nismo imali cenzuru od roditelja pa da nam govore da idemo u drugu sobu, nego smo gledali dnevnik, te političke scene su se pred nama vrtele i pričali su se stavovi ukućana i gostiju – objašnjava Nikola.
Dodaje da sve što se tada događalo bilo je intenzivno, kompleksno i strašno:
– I ono što sam shvatio jeste da sam se nesvesno 15 godina spremao za ovu ulogu, odnosno neprestano.
Najvažnije mu je bilo, kako kaže, da Miloševića prikaže na kraju kao ljudsko biće.
– Kada sam bio dete zanimljivo nam je bilo da čujemo ko zna bolje da imitira Miloševića, jer je imao autentičan govor. Ali, negde sam pretpostavio da on tako nije govorio kada je bio sa prijateljima, posebno u mladosti, nego je to bio njegov javni govor koji ima svoju drugačiju dikciju. I bavio sam se i time, ali i njime kao čovekom koji će u tom trenutku, mislim u vreme kada se dešava period kojim se bavi ovaj film, kada se vide naznake njegovih pretenzija. U tom trenutku nije ništa strašno, za ono što će posle doći. Jer tih sedamdesetih godina, njegov karakter je bio prilično ok, bio je čudak koji je veoma vezan za svoju ženu, a vremenom su se njegove karakterne crte razvile u nešto što je unesrećilo mnogo ljudi.
Ta Osma sednica, objašnjava Rakočević, bila je trenutak kada se rešio Stambolića.
– Vidi se kada Buca (Dragiša Pavlović prim.aut) poziva na normalan govor, da zaboravimo na nacionalizam, da se spusti lopta i da se ne priča o Kosovu na taj način, već na mirniji. I to je izazvalo toliki revolt i hajku da mi to nije bilo jasno, nisam skapirao. Nisam shvatio, ali ne moram ja ni da imam sud o toj političkoj situaciji i svemu što je to izazvalo kasnije. Nisam ni morao da se bavim time, hteo sam samo da prikažem Miloševića kako je napisano u scenariju, i taj karakter u trenutku kada nije na vlasti. Međutim, kada čovek dođe na poziciju, pokazuje se da karakter može da bude jako poguban po ceo narod.
Naglašava da je za njega ovaj film bio oslobađajući jer se bavi uzrokom nečega što se dogodilo i uticalo na sve nas, pa i na generacije koje su se rodile posle njegove vlasti.
– Niko od nas nije prošao pored Miloševićeve vlasti tek tako, nešto se tu desilo, dogodilo. I to je zaista traumatičan period za sve. I ja zbog toga vučem iz detinjstva velike traume od rata, glasanja, krađe glasova, nemoći, prebijanja, otimanja patika na ulici. Možda nije za sve on kriv, ali to je bilo užasno vreme, a on je bio prvi čovek zemlje. Zato mislim da je jako važno baviti se time iz ove perspektive, a te rasterećene sedamdesete godine prošlog veka u kojima se odvija priča ovog filma bilo je period koji se pamti po prosperitetu, rokenrolu, pa je dobro da vidimo gde je sve ono što smo posle doživeli zapravo počelo. Nas pogađa ova priča. I sve one koje zanima raspad Jugoslavije.
Nikola Rakočević rođen je 1983. u Kragujevcu. Diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesorke Biljane Mašić. Član je Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2012. i ostvario je brojne značajne uloge u komadima „Kralj Betajnove“, „Hamlet“, „Slučajna smrt jednog anarhiste“, „Unosno mesto“, „Zločin i kazna“, „Zmajeubice“, „Otelo“, „Banat“, „Barbelo, o psima i deci“, „Poligraf“… Kao i na scenama Narodnog pozorišta, Ateljea 212, BDP, Zvezdare teatra.
Pamtimo ga iz TV serija „Kosti“, „Jutro će promeniti sve“, „Sumnjiva lica“, „Vere i zavere“, „Branio sam Mladu Bosnu“, „Folk“, „Vojna akademija“, „Totalno novi talas“, „Gorki plodovi“, „Premijer“, „Mješoviti brak“…
Igrao je u filmskim ostvarenjima „Kill Me Today“, „Tomorrow I’m Sick“, „Zg80“, „Nebo iznad nas“, „Branio sam Mladu Bosnu“, „Travelator“, „S/Kidanje“, „Krugovi“, „Šišanje“, „Žena sa slomljenim nosem“, „Život i smrt porno bande“, „Šejtanov ratnik“… Na leto ga očekuje snimanje filma „Operacija Halijard“ u režiji Radoša Bajića.
Dobitnik je brojnih priznanja – dve Godišnje nagrada JDP, Ardaliona za najboljeg mladog glumca, nagradu Politike „Avdo Mujčinović” na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, nagradu iz Fonda „Dara Čalenić ” za najboljeg mladog glumca na 53. Sterijinom pozorju. Uvršten je među deset najboljih evropskih mladih glumca (Shooting Star), koji su predstavljeni na Berlinalu 2014. Dobitnik je brojnih filmskih nagrada – za najbolju mušku ulogu za film Krugovi u Nišu, za najbolju mušku ulogu u filmu „Šišanje“ na festivalu Cinema Citi…Predaje glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu.
U matičnoj kući nedavno je imao premijeru komada „Kaspar“ u režiji Miloša Lolića, a deo je i glumačke podele za predstavu „Široka zemlja“ Artura Šniclera u režiji Marka Manojlovića čije su probe počele sredinom marta.
– Pozorišta su puna a poluprazna, čudan je osećaj ali bitno je da funkcioniše i da ljudi dolaze, čak mi se čini da sada imaju veću potrebu da gledaju predstave. I to je divno jer teatar je poseban medij, pravi događaj, nudi poseban doživljaj, emociju. A i mi glumci, kao i svi koji rade u pozorištu uželeli su ga se. Pre neko veče smo posle probe ostali i analizirali, diskutovali, suočavali mišljenja do jedan sat posle ponoći o tekstu do detalja. Koja je to retkost – zadovoljno kaže Rakočević i dodaje:
– Trebalo je u privatnoj produkciji da imam premijeru komada „Audijencija“ sa Miodragom Radonjićem u režiji Milana Neškovića, ali već treći i put je taj pokušaj pomeren. Ali, biće, ne odustajemo jer je komad fenomenalan.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
