2
Posledice negativne selekcije, koja se sistemski sprovodi u ovom društvu, ćemo osetiti za petnaestak do dvadeset godina, a tada će biti mnogo gore nego devedesetih, bez obzira na mir i pune rafove. Neobrazovanje će doći glave ovom narodu, kaže za Nova.rs reditelj Milan Nešković.
– Sanjam mnogo dalje od Sterijinog pozorja i nagrada uopšte – reči su reditelja i profesora Milana Neškovića, koji je pre nekoliko dana ovenčan jednim od najuglednijih pozorišnih priznanja u nas – Sterijinom nagradom.
Rusija, Slovenija, Beograd, Subotica, Kruševac, samo su neke od geografskih koordinata na kojima je Milan Neškovič ostavio svoj rediteljski pečat. Angažovan, agilan, britkog jezika reditelj, rođen u Valjevu 1985, proteklih godina hvatao se u koštac sa komadima: „Nečista krv“ (Bora Stanković), „Komedija zabune“ (Šekspir), „Kralj Betajnove“ (Ivan Cankar), „Prometejev put“ (Dukovski), „Šine“ (Milena Marković), „Mrešćenje šarana“ (Aca Popović), „Ožalošćena porodica“ (Nušić), „Selestina“ (De Rohas)…
Na 66. Sterijinom pozorju predstava Narodnog pozorišta Subotica „Kus petlić“, koju je po tekstu Ace Popovića potpisao Nešković, dobila je čak devet nagrada, između ostalog i za najboljeg reditelja.
– Nagrade su bitne jer daju kredibilitet onome što radiš – konstatuje Milan Nešković, reditelj i profesor u razgovoru za Nova.rs, uz opasku:
– Nažalost, došlo je vreme u svih kulturnim sferama da umetnici daju kredibilitet nagradama. Tu nešto mora da se menja. Imamo više nagrada nego premijera i više festivala nego institucija.
Predstava „Kus petlić“, i pre Sterijine nagrade, dočekana je izvrsnim kritikama. I dok ste se ranije susretali sa podeljenošću stručne javnosti o vašem radu, da li vas je iznenadio unisono afirmativan stav?
– Kritike sam prestao da čitam baš u to vreme kada su postale afirmativne po mene i moj rad. Sam termin „stručna javnost“ ne bi smeo da postoji kada je pozorišna kritika u pitanju jer se knjiga svodi na dva i po slova. Dakle, nema dovoljno „stručnih“ da bi se ubrajali u javnost, ali ima mnogo “javnosti” koja se samoproklamuje za stručnu. A odgovor na pitanje je: ne, ne iznenađuje me jer je gotovo nemoguće prevideti kvalitet ove predstave koliko god maliciozan neko hteo da bude, a to je često.
Sterijinu nagradu dobili ste za treći komad „iz posleratne trilogije“ Ace Popovića. Vidite li, posle „Bele kafe“ i „Mrešćenja šarana“, „Kus petlića“ kao treću sreću?
– Ne bih upotrebio taj izraz, ali kvalitet mog rada raste iz predstave u predstavu što je i prirodno. Uvek sebi postavim nedostižne ciljeve u radu kako bih iz predstave u predstavu napredovao. Nagrade nisu uvek odraz isključivo kvaliteta, one su često i splet okolnosti na koje je uticala takmičarska selekcija i senzibilitet žirija, te sreća jeste faktor ne samo kada su priznanja u pitanju već je ona neizostavni deo svakog pozorišnog procesa, budući da ništa nikada nije bilo, niti će biti garant dobre predstave.
Ovo je četvrti put da se „bavite“ Popovićem. Zašto od njega nemate nameru da odustanete i koliko to ima veze sa simbolikom koju stalno pominjete – da ste obojica rođeni na 30 kilometara udaljenosti, ali u razmaku od pola veka?
– Odustati od Aleksandra Popovića je za mene kao odustati od sopstvenog mentaliteta. Ja sebe „umetnički lečim“ sukobljavajući se sa pokojnim Aleksandrom i njegovim likovima i u njima pronalazim razloge, nikako opravdanja, za ponašanje i odluke ljudi u najkritičnijim vremenim koja su zadesila, ali koja će i zadesiti ovaj narod.
Završavate školsku godinu na Akademiji umetnosti. Šta svojim studentima želite da „utuvite u glavu“?
– Ponajviše „da reč ne počinje kao reč, već je ona krajnji produkt onoga što se rađa kao impuls, koji rukovođen idejom i osećanjem dovodi do potrebe za ekspresijom“. Dakle, da je misao najbitnija, ako nje nema i obično „dobar dan“ na sceni može da zveči i odjekuje parajući uši.
Ponovo režirate na sceni Narodnog pozorišta i to Nušića. Zašto baš „Vlast“?
– Vlast je možda i najinspirativnija tema za problemsko tretiranje u pozorištu od kad je sveta i veka. Nikako na dnevno političkom nivou. To me nikada nije zanimalo pa neće ni sada. Interesuje me da proniknem u suštinu promene čovekovog bića kada na bilo koji način dođe u kontakt sa vlašću, makar to bila i lična zabluda… Zaista me to fascinira.
Umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, a i Vaš bivši profesor sa kojim ste svojevremeno razmenjivali teške reči, ocenio je nedavno za Nova.rs da je pozorišna sezona koja se upravo završila, uprkos pandemiji, „najbolja u poslednjih desetak godina“. Kakav je Vaš sud?
– Profesor je svakako više od mene ispratio ovu pozorišnu sezonu i treba verovati njegovom sudu koji je, kad nije vođen ličnim interesima ili animozitetima, možda i najrelevantniji u našem društvu.
Govoreći o stanju u srpskoj kulturi prošle zime prisetili ste se pesme „Berićet“ Ljubiše Bačića. Koja je misao ili pesma ovih dana najbolje opisuje?
– „Balada o Džambasu i krčmarici“ Brane Petrovića.
Pre nekoliko godina majka vam je „prorekla“ da nikada nećete dobiti državni posao jer ste protestovali protiv Beograda na vodi. Međutim, režirali ste u četiri najbitnija beogradska pozorišta (JDP, Narodno, Atelje 212, BDP), širom i van Srbije, predstave su vam redovno u selekciji Sterijinog pozorja, sad je stigla i nagrada, a nikao je i Beograd na vodi i još štošta…
– To što moje kolega i ja režiramo u najbitnijim institucijama kulture govori samo o kvalitetu svih protivnika aktuelne vlasti koji uprkos svemu opstaju. Jer mora neko i da vraća publiku u pozorište a ne samo da je isteruje iz istog. Ali, nisam u zabludi da mi se ne gleda svaki pozorišni poduhvat sa željom određenih struktura da propadne kako bi njihove reči o mojoj nekompetentnosti dobile kredibilitet. Moja margina za dozvoljene greške u poslu je jako mala što dokazuje i činjenica da skoro dve godine nisam imao premijeru pre „Kusog petlića“.
U pozorištu vas zanima da se bavite problemima koji nas se tiču danas i ovde, a vučemo ih iz prošlosti. Da li ukazivanje na njih u teatru ima moć?
– Nisam više siguran u moć bilo koje umetnosti u dobu petnaestosekundnih Tik-tok video klipova koji nam oblikuju percepciju.
Pandemija je osujetila mnogo toga, pa i održavanje Pozorišnog festivala Kustendorf, čiji ste bili selektor. Kakva je sudbina ovog festivala?
– Kako je sada jul, zvanično mogu reći da se priprema i jubilarno 5. izdanje Pozorišnog Kustendorfa na jesen kao da pandemije više nikada neće ni biti, ali smo potpuno svesni činjenice, budući da smo umetnost koja isključivo zavisi od interakcije publike i izvođača na sceni, da nam ovaj virus može ponovo pokvariti ne samo pozorišnu nego i socijalnu egzistenciju.
Koliko vam snažno odjekuje danas ime Vašeg gimnazijskog pozorišnog poduhvata – Dramska Nadmoć Odabranih?
– (smeh) Divno pitanje iz zaboravljenog vremena. Aktuelnije nego ikada. Možda je vreme da obnovimo to udruženje koje je nastalo kao gimnazijska potreba za alternativnim pozorištem u maloj sredini?
Do kad će Vas „čekati“ Breht i Čehov?
– Iskreno se nadam ne još dugo. Koliko god neko mislio da posle uspeha i nagrada mogu sam da biram svaki naslov koji želim da režiram, naročito u repertoarskom pozorištu, grdno se vara. Takođe ne može se svaki komad igrati u svakom pozorištu… Mnogo je tu uticaja od repertoarske politike do ansambla.
I pre nego što je krenuo čitav ovaj haos sa pandemijom naglašavali ste da živimo u vremenu negativne selekcije i da je danas možda i gore nego devedesetih. Kako se snaći i spasti?
– Da ne budem pogrešno shvaćen, nije danas gore nego devedesetih. Ne visi nam rat nad glavom, puni su nam rafovi, benzin ne kupujemo iz flaše od Fante…Posledice negativne selekcije koja se sistemski sprovodi u ovom društvu ćemo osetiti za petnaestak do dvadeset godina a tada će biti mnogo gore nego devedesetih bez obzira na mir i pune rafove. Neobrazovanje će doći glave ovom narodu. Čak i praktično.
