Od premijere predstave "Kus petlić" u subotičkom Narodnom pozorištu, pa do nedavnog prestoničkog gostovanja nagrađenog istinskim ovacijama u oba izvođenja, prošlo je tačno godinu dana. U međuvremenu su joj se desile mnogobrojne nagrade, i na Sterijinom pozorju, i na Susretu profesionalnih pozorišta Vojvodine, i još kojekuda. Tekst Aleksandra Popovića, režija Milana Neškovića, gluma subotičkog ansambla, kao i recepcija publike, zaslužuju da se još jednom pozabavimo ovom predstavom.
O čemu piše Aleksandar Popović? To je svet beogradske periferije, svet takozvanih malih ljudi. Paradoksalno, ali ti „mali ljudi“ su posredstvom društvenih mreža postali vidljiviji i daleko životniji prosečnom gledaocu nego što je to bilo u vreme kada se Popović njima bavio. Tada su delovali više kao pitoreskne funkcije, simboli unutar izmaštane scenske stvarnosti, nego kao realno postojeći ekvivalent.
Time je zanimljivije bilo zaviriti u periferijsko dvorište sa minijaturnim stanovima i isprepletanim životima stanara. Prateći dve ljubavne priče, Popović ispisuje ličnu kartu jednog vremena i jednog društva u tom vremenu. A reč je o Drugom svetskom ratu i prvim posleratnim godinama, dakle o velikom preokretu na širokom planu, i – što je posebno zanimljivo – ljudima koji nastavljaju svoje živote i posle prelomnih događaja, u izmenjenim uslovima, shodno svojim karakterima i poput vode koja mekano menja oblik. Taj mikrokosmos ugroženosti i preživljavanja, u kome se istorija sa velikim I ukršta sa malim, ličnim istorijama, ta pobeda malog nad velikim bez imalo idealizovanja, čini Popovićevu dramu vrednom za sva vremena, što je reditelj na pravi način prepoznao.
Uobičajeno Popovićevo poigravanje žanrovima unutar farsičnog okvira i ovde je prisutno, a Nešković ga suptilno vodi i varira, omogućivši likovima da prodišu kao živi ljudi, kroz prepoznatljive ljudske osobine i bez oklopa ironijske distance. Ostajući smešno-tužni, na topli čehovljevski način.
Ovaj spoj pisca i rediteljskog čitanja glumci su prigrlili, ostvarivši likove koje će gledalac danima nositi sa sobom. Svi su oni sa razlogom nagrađeni, prepoznati i od kritike koliko i od publike. Minja Peković kao Milja Bušatlija, ratna izbeglica iz Bosne, srčana i odana, dobra i naivna koliko i životno mudra. Dimitrije Dinić kao Miljina ljubav Pile Kopile, prešarmantni je nežni slabić. Srđan Sekulić je Komnen barjaktar, gromada od dobrog čoveka, koji jedva sputava strašne i strasne sile koje njime vitlaju iznutra. Igor Greksa kao Đakon Avakum nosi razornu snagu zla amoralnog prevrtljivca sposobnog da se prilagodi svakom sistemu zarad lične koristi i bez obzira na tuđe žrtve. Sanja Moravčić je divna, ženstvena Selena, dok Milan Lazić kao Johan Šuster unosi diskretnu dozu začudnosti u čitavu ovu odu neobične običnosti.
U skladu sa tim su i kostimografsko rešenje Biljane Grgur sa diskretno obrnutom odećom, kao i scena Marije Kalabić – realna a lišena banalnog reprodukovanja stvarnosti.
Za nadati se da će predstavu beogradska publika moći da vidi još koji put, kao i publika nekih drugih gradova.
Bonus video: Premijera predstave „Zaljubljeni Šekspir“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar